Izborni paradoks

U nedelju 22. septembra održani su izbori u Sloveniji. Bio sam tamo da vidim “istorijski” preokret sa desna na levo. Uzbuđenja koliko kad na radiju prebacite sa AM na FM – pesma različita, ali je muzika ista. Slovenci su jedina balkanska nacija koja ne raspravlja o problemu nacionalnog pomirenja – oni taj problem jednostavno više nemaju. Ljudi rade svoj posao. Ko pobedi na izborima, pored ostaloga ima prava da postavlja direktore u oko 2.000 ustanova javnog sektora. Za prošlu godinu 800 direktora tih preduzeća dobilo je posebna priznanja za super pozitivne rezultate iskazane u godišnjem bilansu. Manje od polovine tog broja, neuspešni, obavešteni su da napuste mesta za koja nisu dorasli. Sa političarima je još jasnije. Dve trećine starih političara (poslanika) na ovim izborima nije prošlo. Čak ni večiti Rupel, koji je menjao stranke i politike da bi se održao na vlasti duže nego Fidel Kastro. U Sloveniji je narod shvatio i sazreo da ima prava da bira, pa veruje i u politiku i u Ustav.

Ima i problema. Leva opozicija je u kampanji jahala na podatku da nikada u istoriji slovenački bruto spoljni dug nije bio tako veliki – 102,4 odsto BDP. Tačno ali neistinito. Naime, Slovenija ima potraživanja u iznosu od 83,7 odsto BDP, pa tako ispada da je neto dug 18,7 odsto, što je za Slovence svejedno mnogo. Vlada sklona neoliberalizmu dovela je do socijalnog raslojavanja i zato je pala. Kod nas političke poene dobija najveći tajkun, jer “ako je umeo (prećutkuje se “da krade”) za sebe umeće i za nas”. Slovenci uglavnom rade, ne kradu, pa tako cene i svoje političare i direktore.  Po kupovnoj moći (PPS) Slovenci su stigli Italijane. Po socijalnom skladu bliski su Skandinavcima, a po naravi, vrednim Austrijancima. Najbogatiji Slovenac, Mirko Tuš, vredi 550 miliona evra. 3,2 Tuša = 1 Mišković. Zato slovenački zaposleni ima 2,3 puta veću platu nego takav u Srbiji.

Na izborima se Slovenija podelila u tri grupe približne veličine: SDS (Janez Janša), DS (Borut Pahor) i nacionalističko ultraški blok (Zmago Jelinčić). Dušu dalo da se na tim odnosima prikaže “izborni paradoks”, kada treba izabrati većinu iako postoje tri jednake grupe, koji muči ljude još od 18. veka, a definitivno ga je uobličio nobelovac Kenet Arou. Smisao mu je da se dokaže kako perfektno demokratski izborni sistem nije moguć. Dakle ovako: imamo tri kandidata J (Janez), B (Borut) i Z (Zmago). Logično je da dve trećine glasača podržavaju koaliciju J i B, isto tako je logično da dve trećine podržavaju koaliciju J i Z, iz čega bi trebalo da izađe da takođe dve trećine podržavaju koaliciju B i Z. Paradoks je u tome što u izborima to ne mora da bude tako. J ima prava da kaže da njemu dve trećine daje prednost u odnosu na B; B ima prava da kaže kako njemu dve trećine daju prednost u odnosu na Z, a Z ima prava to isto da kaže u odnosu na J. Matematički svi su oni u pravu. To je ipak samo “stimulativni matematički paradoks”. Stvarnost je drugačija, pa paradoks ostaje samo za zabavu.

Slovenačka je situacija da će B (Borut Pahor), zahvaljujući samo jednom poslaniku više, napraviti koaliciju i pokušati da vodi zemlju u pravcu drugačijem, ali ne preterano. Svaka koalicija košta. Penzionerska partija DESUS prihvata da uđe u pobedničku koaliciju, ali traži garantovanje minimalne penziju za pun radni staž od 1.000 evra mesečno i još neke ustupke koji su proračunati ukupno na 374 miliona evra godišnje. Da bi se to sprovelo moraće onaj najbogatiji Tuš (i ostali bogati) da plate veće poreze, pa će se njegovo bogatstvo u odnosu na Miškovića još smanjiti. Bogati će biti manje bogati, a zemlja socijalno stabilnija. I to je demokratija.     

Međutim, Platon je (krajnje pojednostavljeno) uobličio svoj paradoks da je demokratija neprirodan sistem, jer demokratski može biti izabran diktator (mi to znamo), a diktator nikada demokratski neće predati vlast, jer tada nije diktator. U ovaj logički paradoks jedna trećina Srba još, posle 2400 godina, veruje, priželjkujući neku novu diktaturu, a ne demokratiju.

Milutin Mitrović

broj 48, oktobar 2008.