Globalna finansijska „kriza“: Američki udar na Kinu

Propagandna mašinerija najjače ekonomije sveta, Amerike, izvela je još jednu uspešnu operaciju: širenje globalnog straha i panike usled „mogućeg bankrotstva“ ekonomskog sistema Ujka Sema. Analitičari i bankari širom Evrope ovu gungulu oko „totalnog američkog kraha“ vide malo drugačije – kao planirani udar na Kinu. 

Na istorijskom zasedanju Svetskog ekonomskog foruma, održanom pre par meseci u Davosu,  prvo je harvardski profesor ekonomije Jan Bremer šokirao prisutne rečenicom “da je došao kraj liberalnog kapitalizma“; da bi potom prisutni analitičari ukazali na celi niz činjenica koje potvrđuju  „da je na sceni jačanje državnog a slabljenje tržišnog kapitalizma“.

Perjanica  drzavnog kapitalizma je inače Kina. 

Sukob pedsednika Obame i Kongresa nije ništa drugo nego sukob dva pristupa „u budućem razvoju ekonomije“. Obama, koji je pojačao stepen učešća države u regulativnim, intervenističkim, merama u spašavanju propalih banaka i Kongresa koji samo želi da se odgovornije vodi budžetske politike. O krahu američke privrede ili finansija međutim nema ni govora.

Poznavaoci globalnih prilika podsećaju da su Sjedinjene Američke Države sa 30% najveći finansijer Ujedinjenih Nacija, a da je telo/organizacija/ koja postoji u sklopu UN Svetska Banka. Dakle posredstvom ulaganja novca u Svetsku Banku, Amerika je zadužila 75% država sveta. Kada bi Amerika zaista morala da „pukne kao balon“ prvo što bi se uradilo je „pritiskanje dužnika“ da im vrate posuđene parice.

Sa druge strane, američke hartije od vrednosti (pogotovo državne obveznice) i dan danas važe kao najsigurnije u smislu dugoročnog ulaganja. Malo iskusniji finansijski eksperti će na to dodati i podatak „da američka administracija i Fed sistematski prodaju 'američki dug' ispumpavajući na taj način iz svetskih ekonomskih tokova 'svež kapital'“. Na primer, osamdesetih godina 20 veka, meta za ovu „igranku“ je bio Japan, kada su bogataši (ali i država) kupovali ugledne i jake američke firme. (Tada je uveden zakon po kom stranac može da investira u američku ekonomiju ali ne može da bude vlasnik zemljšta na kojem se firma nalazi). 

Nekada je „meta“ bio Japan, danas je Kina.

Podsećanja radi, kineski milijarderi su do sada uložili više od 1200 milijardi dolara i to u američke obveznice. I šta sada? 

Američka administracija prvo je pokušala da natera raznim pritiscima Kineze da smanje vrednost Yuana. Suštinski cilj je bio smanjiti kineski izvoz, a formalni ubediti zvanični Peking kako se mora smanjiti „udeo države a povećcati upliv slobodnog tržišta“ (a kao dokaz demokratičnosti društvenog sistema). 

Kada Ujka Semu to nije pošlo za rukom usledila je „igranka“ zvana „bankrot države“ (magla za neupucćene) kojom su de fakto Kinezi sada primorani da vode računa o maloj zelenoj novčanici zvanoj dolar (čija vrednost kontinuirano pada). 

Sada, Kinezi kupuju širom sveta dolar, po bagatelnoj ceni, kako bi spasili vrednost svog Yuana i održali tempo ekonomskog razvoja.

Jeftini dolar povećava američki izvoz a „smanjuje“ kinesko „razvojno čudo“. 

Poslednjih meseci se „iza zavesa“ zvaničnih konferencija po celom svetu, vode intenzivni dijalozi finansijskih eksperata da li kao rezervnu valutu sveta uvesti možda Euro ili kineski Yuan, umesto dolara.

Euro je svakako favorit ali nakon eksplozije dužničkih kriza (od Islanda do Grčke) drži na jako „klimavim nogama“. Kineski Yuan još uvek ne može da bude prava zamena za američki dolar, jer bi kineska vlada morala pre svega da odustane od jake i kontorlisane monetarne politike kojom određuje tokove kapitala i vrednost Yuana.

Na ovo valja dodati i osvrt profesora Feliksa Oberholcer - Gia, objavljen u „Magasinu“ dnevnika Tages Ancajger, koji podseća da je Kina „daleko iza Amerike kada se pogleda broj patenata i inovacija koje plasira godišnje“. Patenti, zaštita autorskih prava i uhodani mehanizmi „finansijskih“ akcija, sa globalnim posledicama, su snaga privrede i društva Ujka Sema. 

I dok Kinezi širom sveta masovno kupuju sirovo zlato, stvarajući paniku na pojedinim berzama dotle Ujka Sem i dalje sistematski nastavlja da pritiska Švajcarsku „oko afere tajnih računa američkih građana u UBS Banci“ tražeći de fakto limitiranje najvažnije tekovine švajcarske privrede i finansija - tajnih bankarskih računa. 

Nakon što je intenzivirana saradnja u domenu privrede i finansija između zvaničnog Berna i Pekinga, „igrankom zvanom bankrot Amerike“ indirektno je izvršen i udar na Švajcarsku. Rast vrednosti franka počeo je opasno da ugrožava Švajcarski izvoz i turizam. Neko bi rekao – švajcarski franak kao kolateralna šteta u ratu između dolara i yuana. 

Sve drugo je PR made in USA.

Zoran Vitorović, Cirih