Čemu služi domaća statistika: Srpski sudoku

O uređenosti poslovnog ambijenta i društva sudi se i po tome koliko su uređeni, pouzdani i dostupni statistički podaci. Pre nego što pročitate ovaj tekst, pokušajte da dođete do podataka i računice koliko se, na primer, proizvodi voća i povrća u Srbiji, pa će odmah postati jasno zašto je ovaj članak i pisan. 

Mada je u poslednjih šest godina zabeležen napredak u razvoju domaće statistike, i dalje su očigledne ozbiljne slabosti. Kako, recimo, objasniti činjenicu da nije moguće napraviti presek stanja na bilo koji datum za tačnu količinu zaliha čelika u Srbiji? "U državi imamo jednog velikog proizvođača i više veletrgovaca tom važnom sirovinom. Imamo evidenciju uvoza i izvoza čelika. Imamo ozbiljnu potražnju za čelikom, da pomenemo samo autoindustriju. Zašto je onda tako teško saznati presek stanja zaliha?“, komentariše stanje domaće statistike profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Slobodan Aćimović.

Navedeni primer postaje još apsurdniji, ako se ima u vidu da statističke podatke nudi mnoštvo institucija u Srbiji: Republički zavod za statistiku, Narodna banka, ministarstva i njihove uprave, privredne komore, poslovne asocijacije, do lokalnih samouprava i pojedinačnih kompanija. Informacije su do te mere razuđene, da je prikupljanje, sortiranje i ukrštanje podataka i bukvalno rudarski posao, opisuje naš sagovornik. "Dobro smo se namučili dok smo, radeći na projektu za Gradske pijace, uspeli da dođemo do podataka koliko se voća i povrća proizvede, uveze i izveze iz Srbije. Kada smo pokušali da ukrstimo podatke iz toliko različitih izvora, morali smo da odustanemo i da primenimo metodologiju anticipacije prema potrošačkoj korpi. A odustali smo jer smo na osnovu prikupljenih podataka došli do računice koja je, najblaže rečeno, čudna. Na primer, da prosečan građanin Srbije dnevno pojede dva kilograma boranije!?"

Menadžer za odnose sa državnim organima u Japan Tobacco International Vuk Pribić smatra da se u određene informacije ipak može pouzdati. „Ukoliko govorimo o podacima koji se odnose na rast potrošačkih cena na kraju perioda – na primer na kraju 2010. godine, primetno je da se podaci Republičkog zavoda za statistiku, Ministarstva finansija i Narodne banke Srbije poklapaju. To je slučaj i kada analizirate rast BDP u prošloj godini, tako da se navedeni izvori u našoj kompaniji ocenjuju kao kompetentni za izradu i planiranje poslovnih aktivnosti", kaže Pribić.

Preduzeća očekuju da su podjednako pouzdani i podaci o spoljnotrgovinskoj razmeni, stopi nezaposlenosti, strukturi radne snage, o prosečnim zaradama.... Međutim, dublja analiza raspoloživih podataka ukazuje na slabosti, zašta Pribić navodi sledeći primer: „Podaci o rastu potrošačkih cena za prethodni mesec objavljuju se u prve dve nedelje tekućeg meseca što je u redu, dok, recimo, podaci o potrošačkoj korpi za januar mesec tekuće godine još nisu objavljeni iako ulazimo u april". 

Šta sve ne znamo

Očigledno je da u Srbiji postoji problem ažurnosti podataka, slaže se i Violeta Jovanović, izvršni direktor Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) i predlaže da institucije dodatno naplate njihovu obradu ali da, za uzvrat, taj posao obavljaju ažurno, precizno i da obezbede dostupnost informacija. "Ono što od informacija nedostaje, a preduzećima je veoma značajno, jesu detaljnije tržišne analize, uključujući i kretanja plata, javnih zarada i javne potrošnje, nivoa investicija, troškova poslovanja, indeks lokalnog opterećenja privrede… Ove izveštaje uglavnom pripremaju poslovne asocijacije na zahtev svojih članova iz sopstvenih ili donatorskih sredstava, u zavisnosti od teme. Od važnosti za privredu i nove investitore su i konkretni podaci o tome dokle se došlo, i šta se i u kom periodu planira kada je u pitanju realizacija infrastrukturnih projekata", ističe Jovanović. 

Vlasnik domaće firme „Petite Geneve Petrović“ Sava Petrović ima najmanje lepih reči od svih naših sagovornika za kvalitet domaće statistike. „Čini mi se da se često koriste potpuno paušalni podaci i procene, za koje se zapitam: imaju li veze sa realnošću?" Naš sagovornik dodaje da ga veoma zanima podatak koliki je udeo državnog duga prema privredi i građanima u ukupnim potraživanjima, ali država, koja nema čak ni potpunu evidenciju sopstvene imovine, tretira ovo pitanje kao u ogledalu – kolika su potraživanja prema građanima i privredi.

U vreme tranzicije svašta se potura pod firmom svetskih standarda, a da se ne ispunjavaju ni oni elementarni, kaže profesor Aćimović, navodeći primer da "do pre nekoliko godina neki uvoznici automobila nisu imali ni precizne podatke o broju uvezenih vozila“. Sa druge strane, i neka nova zakonska rešenja doprinose statističkoj konfuziji, kao što su nova pravila Zakona o zaštiti konkurencije, gde jedno trgovačko preduzeće ne sme da otkrije drugom koliko je komada određene robe nabavilo od trećeg preduzeća. "Možemo da razumemo da se kao tajna tretira cena ili popust, ali zašto podatak o količini ne može da bude javan? Pa to je statistički važan podatak. Domaće firme i inače ne objavljuju brojne podatke koje njihove kolege iz inostranstva rado dele sa javnošću, od obima proizvodnje, do prihoda i broja zaposlenih“, napominje Aćimović.

Zamka za investitore

Manjak pouzdanih statističkih podataka destimuliše investitore, slažu se naši sagovornici. "Najozbiljniji problem je nedostatak odgovarajućih statističkih projekcija za tri do pet godina, izuzev memoranduma o budžetu i određenih projekcija NBS. Za svakog stranog investitora najvažnija je predvidivost ekonomskog okruženja, pa su precizne projekcije makroekonomskih pokazatelja ključne za uspešnu i konkurentnu privredu“, naglašava Vuk Pribić iz JTI.

Ali i razuđenost izvora je ogroman problem, ocenjuje profesor Aćimović, komentarišući takvu situaciju kao svojevrsnu zamku za investitore. "Kada zainteresovani ulagači shvate koliko je teško doći do pouzdanih informacija regularnim putem, često su primorani da se obrate strukturama iz vlasti. Svaka vlast, naravno, to najviše voli, zato što će, ukoliko ulaganje zaživi, politička korist otići onome ko je investitora "ugostio" u svojoj instituciji, i snabdeo ga podacima koje činovnici sa više ili manje uspeha prikupljaju po službenoj dužnosti". Informacija je moć, a u Srbiji je situacija takva da se bilo koja značajnija informacija doživljava kao prilika za monopol nad podacima, čak i unutar istih institucija ili preduzeća. Stoga će, zaključuje Aćimović, o uređenosti poslovnog ambijenta i društva moći da se sudi i shodno tome koliko će nam statistički podaci biti uređeniji, pouzdaniji i dostupniji.

Milica Milovanović,

broj 76, april 2011.