√ - 1 = i

Ovaj naslov je bazna formula, a ono “i” je oznaka za imaginarni broj. Podaci kažu da se do formulacije imaginarnog broja došlo u 18. veku uz uverenje da takav broj nema nikakvo realno zančenje. Gde je sumnja u tu tvrdnju? Reč “imaginaran” znači zamišljen, tobožnji, nestvaran, koji ne postoji. Ne čini li vam se da upravo ta reč najbolje leži svim onim milijardama i hiljadama milijardi, koje “izgoreše” po svetskim berzama i o kojima nas mediji zatrpavaju ovih meseci preko svake mere. Ova rubrika srećom nema ambicija da se ozbiljno drži matematike, već traži ono što se krije iza brojeva, ono kada 2+2 ne mora da bude 4, pogotovo u svakodnevnom životu.

Dakle, valja svesti istorijat i saldo berzanske krize na samo nekoliko poslednjih dana oktobra, jer inače prostora ne bi bilo ni da se samo naređaju brojke. Prema mišljenju jednih ekonomista sadašnja kriza je samo produžetak one koja je počela krahom “Nove ekonomije” 1999. godine. Po drugima je njen vek kraći – od septembra prošle godine. Bilo za koji od tih rokova da se opredelimo odvelo bi nas to u beskraj cifara, realnih i irealnih brojeva, mnoštva znakova i reči, što skrivaju u sebi ekonomsku katastrofu koju živimo i još ćemo je živeti. Evo ovako: 14. otobra su novine euforično objavile izlazak iz krize, jer su dan ranije berze širom sveta zabeležile (kao reakciju na Bušov plan spasa) skok: na Volstritu čak za 11 odsto. Pariz i Frankfurt malko manje, dok je London sa 8,26 odsto rasta bio najskeptičniji.

Samo dava dana bilo je dovoljno da svetska finasijska javnost posumnja u validnost Buša i njegovog super plana i da se berze vrate svom silaznom trendu. Sledi pad od 8 odsto na Volstritu, 7,16 u Londonu, 6,82 u Parizu, 6,49 u Frankfurtu… Dan kasnije (17. oktobra) mediji javljaju da se Volstrit opet srozao za narednih 4,6 odsto i sledstveno tome sve ostale berze u svetu još više, da bi Nikkei (Tokio) zabeležio rekord od minus 11,4 odsto. Malo zatišja pa opet 22. oktobra Volstrit minus 6 odsto … Evropa minus 270 milijardi. Iza onih decimalnih brojeva stoje druge stotine milijardi dolara ili evra, gotovo da je svejedno, jer su svi oni “imaginarni”. Evo zašto: u prvoj polovini oktobra evropske berze, najpogodjenije krizom “otpisale” su 450, pa 320, pa 100 milijardi evra. Onda su 14. oktobra skokom od kojega počinje ova neposredna hronologija “nadoknadile” 420 milijardi, da bi ponovni pad 16. oktobra bio proračunat na 350 “spaljenih” milijardi. Moram priznati da tu gubim računicu koliko tih stotina milijardi “izgubljeno”, “spaljeno”, “isparilo”. Zapravo, kao svak normalan počinjem da sumnjam da su te stotine milijardi uopšte postojele. Evo zašto: sa 30 realnih milijardi dolara godišnje mogla bi se potpuno otkloniti glad u svetu. Da li je čovečanstvo postalo toliko dehumanizovano trkom za bogatstvom da radije “spaljuje” stotinama puta više nego da pomaže? Ne volim populističko svaljivanje krivice na kapitalizam. Danas se, kada sem kapitalizma i nema ničeg drugog, sećam zemunskog šereta, majstora Franca More, Švabe, koji je preživeo, “jer mu je - kako je voleo da kaže - svaki socijalizam bio dobar: i onaj kraljev, i onaj Hitlerov, i ovaj današnji”. Podržavljivanje berzansko – bankarskih dugova sve više približava kapitalizam neuspehu socijalizma.

Ako su bankarske stotine i hiljade milijardi imaginarne, mogle bi biti realne sume koje su iz svoje kapitalizacije izgubile banke. Najnoviji podaci govore da su evropske banke od početka godine izgubile 304 milijarde svog kapitala dok su američke “ostale kraće” za 273 miljarde (preračunato u evre). Logičan je zaključak da je Amerika uspela da “izveze” najveći deo svojih hohštapleraja, svojih “Junk Bonds” – kako sami zovu te akcije koje su đubre. U svim tim imaginarnim i manje imaginarnim brojkama realno je samo to da će krizu platiti realna ekonomija, dakle svak onaj ko živi od rada i stvara novu vrednost. Eto zašto Marks opet ulazi u modu.

Milutin Mitrović

broj 49, novembar 2008.