Strane investicije u službi standarda

Ako naša jedina prednost budu jeftina radna snaga, niži porezi, i subvencije za investitore, možemo očekivati rumunski scenario, dakle spor razvoj zemlje bez upadljivog skoka standarda. U narednim godinama stimulans za investitore trebalo bi da bude i članstvo za kandidaturu u EU. Bugarska  je posle podnošenja kandidature, a, posebno, posle pridruženja imala spektakularan rast stranih investicija do rekordnih 12 milijardi dolara u jednoj godini, što je više od polovine stranih ulaganja u Srbiji u celoj poslednjoj deceniji.

U prvih devet meseci 2010. godine bilo je 715 miliona evra bruto stranih investicija, znači, ukupnih ulaganja stranih kompanija u Srbiji. Neto iznos, kada se od toga odbiju ulaganja srpskih preduzeća u inostranstvu, odnosno povlačenje investicija stranih kompanija iz Srbije, manji je od šesto  miliona evra. Prošle godine, u ovom istom periodu, ove vrednosti su bile preko milijardu evra, tako da će ova godina biti završena, po svemu sudeći, sa padom od oko 40%, kada je reč o stranim investicijama.  

Kad se ovaj podatak stavi u odnos sa globalnim tokovima stranih investicija, dobija se zaista poražavajuća slika. Naime, u 2010. godini po svemu sudeći, iznos stranih investicija na globalnom nivou biće otprilike isti kao u 2009. godini - oko 1.100 milijardi dolara, što je otprilike duplo manje nego 2007. godine kada je zabeležen rekordni nivo globalnih stranih ulaganja od 2.000 milijardi dolara. S jedne strane imate globalne rezultate koji će biti otprilike isti kao i prošle godine, s druge strane imate rezultate u Srbiji koji će biti slabiji za nekih 40%.  

Ono što je, naravno, ključni problem jeste činjenica da priliva od privatizacije, odnosno akvizicija gotovo da više i nema, i, izuzev prodaje Telekoma, ne treba očekivati neki veći priliv ni u narednim godinama, tako da će rast stranih ulaganja biti baziran prvenstveno na grinfild investicijama. U tom smislu postoje neke optimističke naznake, ne samo u ovoj, nego i u prošloj godini.  

Naime, Srbija je imala, ako računamo period 2007, 2008. i 2009, nekih 150 grinfild projekata koji su najavljeni ili završeni u tom periodu i čini mi se da se ove godine neki od tih projekata završavaju. Neki su odmrznuti nakon što su bili zaustavljeni u periodu krize. To su projekti, prvenstveno, u proizvodnji auto delova, koju su, opet, vezani za Fijat, ali ima nekih projekata koji su autonomni, koji nisu vezani za Fijatovu investiciju u Kragujevcu. To su projekti u  blasti proizvodnje građevinskih materijala, u hemijskoj industriji, proizvodnji nekih električnih komponenata i nekim drugim granama. Činjenica je da je njihov broj znatno veći nego ranije, kada se pričalo kako u Srbiji, osim Ball Packaging u Zemunu, nema grinfild investicija. 

Znači, grinfild investicija ima, biće ih verovatno sve više i više, ali pitanje je, pre svega, veličina tih investicija. Kada posmatramo ove projekte koji su do sada završeni ili najavljeni, dobijamo neki prosek od 10, 15 ili 20 miliona evra po projektu. To je tipičan projekat od, u najboljem slučaju, nekoliko stotina zaposlenih. Svakom prosečnom gradu u Srbiji treba najmanje 5, 10 ili 15 takvih projekata, da bi samo kompenzovali onaj pad zaposlenosti koji je nastao propašću industrije iz ranijeg perioda. S druge strane, gotovo svi ti projekti su radno-intenzivni, znači angažuju veliki broj radnika, prvenstveno mislim na tekstilnu industriju pa i na proizvodnju auto delova, recimo, kablova za auto industriju. 

Investicije Jure u Rači, u Nišu, Leonija u Prokuplju, su projekti koji angažuju nekoliko stotina pa i preko hiljadu radnika i koji, kao takvi, ipak doprinose delimičnoj kompenzaciji velikog pada zaposlenosti u poslednje dve godine. Samo da podsetim, u aprilu ove godine u odnosu na april 2008. nezaposlenost je, po statistici Republičkog zavoda, porasla za gotovo 6 procentnih poena, sa 13,3% na 19,2%. 

Refinansiranje dugova preduzeća 

Iz perspektive „Altisa“, mogu da kažem da se u Srbiji pojavio jedan novi kanal za strane investicije,  prvenstveno vezan za dosadašnje probleme srpske privrede. Naime, prošle godine zabeležen je pad prihoda i poslovnih performansi u velikom broju sektora naše privrede, prvenstveno u oblasti  građevinarstva gde je pad u visokogradnji bio 25 odsto, a u niskogradnji 16, zatim u sektoru  nekretnina, metalske i hemijske industrije i u nekim drugim granama. Iz iskustva „Altisa“ mogu da kažem da poslednjih meseci imamo najviše posla oko refinansiranja dugova preduzeća prema komercijalnim bankama. Čini se da će jedan veliki deo preduzeća biti prinuđen da prodaje ili delove imovine ili imovinu u celini i to po znatno nižim cenama od pre godinu – dve. Dakle, tu se za strane investitore pojavljuje mogućnost za ulaganje u Srbiji. U prethodnom periodu, važan faktor za privlačenje stranih ulaganja, u periodu privatizacionih priliva, bio je pristup domaćem tržištu: strane kompanije su došle u Srbiju prvenstveno da bi  zauzele veliki deo domaćeg tržišta. Kako značajnijih prihoda od privatizacije gotovo da više neće ni biti, pojavljuje se drugi faktor, ključan za privlačenje stranih investicija, a to je jeftina radna snaga. Ona je postala još konkurentnija sa depresijacijom dinara, jer je prosek zarada 2008. godine bio 400 evra, a sada je 320 i po tome je Srbija na dnu u regionu. 

Međutim, to je sa jedne strane dobro, jer veliki broj nezaposlenih se može zaposliti kada strani kapital uđe na tržište, posebno u gradovima poput Rače, Prokuplja, Niša, u kojima postoji veliki broj niskokvalifikovanih radnika gde ne postoje drugi načini za privlačenje investicija osim radno intenzivnih projekata baziranih na jeftinoj radnoj snazi. 

Rumunski scenario  

Da li to treba da nas učini srećnim? Apsolutno ne, jer ako i dalje naša jedina prednost budu jeftina radna snaga, niži porezi, subvencije za investitore, možemo očekivati rumunski scenario, dakle spor razvoj zemlje bez upadljivog skoka standarda, iako životni standard zapravo sublimira sve bitne ekonomske pokazatelje. Čini mi se da je pitanje koje se često preskače kakav je zapravo standard naših ljudi ako uzmemo u obzir i plate i inflaciju i sve druge parametre.  

Da bismo obezbedili dinamičan rast po irskom ili eventualno modelu Slovačke, potrebno je da  razvijemo druge faktore konkurentnosti, prvenstveno visokokvalifikovanu radnu snagu, razvijenu telekomunikacionu i saobraćajnu infrastrukturu, efikasnu administraciju, opremljene industrijske zone sa potpunom komunalnom infrastrukturom. Koliko je to realno i sami možete da zaključite,  posebno kada je reč o visokokvalifikovanoj radnoj snazi – podatak Svetskog ekonomskog foruma kaže da je Srbija među zemljama iz kojih odlazi najviše stručnog kadra. Iz ove perspektive posmatrano, narednih godina možemo očekivati porast broja grinfild projekata manje ili srednje veličine, možemo očekivati velike investicije, pre svega, u sektoru energetike, posebno u oblasti obnovljivih izvora i energije gde država zaista čini napore da obezbedi povoljan ambijent za ulaganja, možemo očekivati investicije u oblasti građevinarstva, u niskogradnji, zatim u  atutomobilskoj industriji vezano za Fiat... 

U narednim godinama stimulans za investitore trebalo bi da bude i članstvo za kandidaturu u EU, to pokazuju primeri nekih drugih zemalja poput Bugarske koja je posle podnošenja kandidature a posebno posle pridruženja imala spektakularan rast stranih investicija koje su pre krize dostigle svotu od 12 milijardi dolara u samo jednoj godini, što je više od polovine onoga koliko je Srbija dobila u celoj poslednjoj deceniji. Da li je realno da Srbija privuče tolike investicije samo na osnovu kandidature i članstva? Ja mislim da nije, pre svega zbog globalne situacije, odnosno pada ulaganja, ali i zbog intenzivne konkurencije za privlačenje investicija, jer kada su devedesetih Poljska, Češka i druge zemlje privlačile investicije, ex Ju republike tada još nisu ni započinjale tranziciju. Sada su one jedna drugoj konkurencija, ali tu su i Turska, Ukrajina, Rusija i druge. Dakle, u takvoj konkurenciji potrebne su nam suštinske reformske mere i nedvosmislena politička volja za stvaranje povoljnijeg  ambijenta za privlačenje investicija.

Dragan Pejčić, viši savetnik, Altis Capital

(transkript izlaganja na konferenciji za štampu povodom predstavljanja edicije TOP Biznis 2009)