Bersluskoni XXII: „Čovek koji je mrzeo žene“ - Predsednikovi ljudi - Okultne moći - Od čudoređa do morala

Ajd’ da počnem pravdanjem. Bolje bi stajao naslov „Čovek koji je prezirao žene“, međutim onda bi prisećanje na svetski bestseler, roman Stiga Larsona, i odličan film koji je po romanu napravio režiser Nils Oplev, bilo teže. Paklena emocionalna deformacija bogataša ostala bi ipak kao lajtmotiv. Ko nije video film neka samo otkuca na Google „UZIVO FILMOVI covek koji je mrzeo zene“ i dobiće 156 minuta vrhunskog trilera titlovanog na nas jezik. Budući da je ovo feljton o Silviu B. vraćamo se u stvarnost (italijansku) koja po uzbuđenjima nije daleko od ovog filma. Prisustvujući 19. jula svečanosti na kampusu telematičkog Univerziteta u Novedratu, Silvio B. se obratio prisutnim studentkinjama rečima: „Večito me optužuju da sam okružen lepoticama prazne glave. Evo sada su oko mene lepe devojke, koje su diplomirale sa najvišim ocenama, ali koje srećom ne nalikuju na Rozi Bindi“. Pomenuta Rozi Bindi je predsednica Demokratske partije, druge po veličini u Italiji i prve u opoziciji. Silviova opsesija prema toj uspešnoj političarki traje još od 2003. godine kada je bila samo jedna od mnogih političarki u usponu, na levici. Tada je prvi put pokušao da je ismeje što nije lepa.

Zatim je, prošle godine, telefonski uleteo u emisiju „Od vrata do vrata“, državne TV, koju vodi njegov odani novinar (koga sam ranije poredio sa Duškom Čukićem, ako se te medijske otpadne mase još neko seća) da bi koleginici Bindi poručio kako je „lepša nego što je pametna“. Njegov gest je odraz nevaspitanja. Beda je, međutim, da niko od učesnika u emisiji, uključiv u voditelja, nije stao u njenu odbranu. Čini mi se da je Silvio B. modifikovao Gebelsovo pravilo, da laž ponavljana sto puta postaje istina, na taj način što je konstatovao da prostakluk ponavljan bezbroj puta postaje pravilo masovnog ponašanja.

Rozi Bindi, nesumnjivo pametna, ozbiljna i vremešna političarka, na čelu protivničkog tabora, iritira osiono prostaštvo na vlasti. Možda bi se to donekle moglo shvatiti kao posledica nebiranja sredstava u beskrupuloznoj političkoj borbi. Međutim, nije mali broj ženskih žrtava Berluskonijevog kuplerajskog pogleda na ravnopravnost polova. U jednoj izjavi za TV 2008. godine rekao je, po malo ljut, da je bezuspešno upotrebio sve svoje plejbojevske sposobnosti kako bi predsednicu Finske Tarju Halonen, naveo da u prilog Italije odustane od kandidature njene zemlje za sedište jedne od agencija EU. Gospođa Halonen je takođe u godinama i verovatno ni kao mlada nije bila nikada kandidatkinja za Miss, bilo čega. To su najupečatljiviji primeri među mnogima, a u omalovažavanje spada i ponuda, prilikom zvanične posete Bugarskoj, tamošnjoj istaknutoj balerini, posle izvedenog plesa, da se nađu nasamo „jer sad je razveden pa nema problema“. Ili dok je u Tirani Sali Beriša govorio kako je Italija prihvatala albanske izbeglice, on je dobacio kako bi prihvatila još čvršće u zagrljaj da su poslali lepe devojke kojih Albanija ima čak i na tom mitingu. Takvo ponašanje na nivou je kolonijalnog kuplermajstora. Dotični Silvio B. prerušen, međutim,  u dobrog oca prisustvovao je 20. jula na diplomskom ispitu (prvi stepen, nakon 3 godine) svoje najmlađe ćerke i aplaudirao iz sve snage kada je rektor njenog privatnog univerziteta saopštio da će „mladu talentovanu devojku primiti odmah za nastavnika“. Koliko je taj tatin poklon koštao, rektor nije pomenuo.

Jedan ruski blog iz Petrograda objavljuje fotomontažu (u prilogu) uz članak pod naslovom „Обиженные женщины“ (Ponižene žene) - dakle Silvio B. je globalni primer mačo nasilnika. Njemu zahvaljujući italijanski rečnik obogaćen je (ili osvežen) terminima kao što je „escort“ (pratilja - prostitutka), „tangente“ (provizija - prostitutka koja sleduje nakon uspešno sklopljenog poslovnog ugovora), „buona roba“ (vrlo mlade prostitutke), „meteorina“ (cura kojoj je suđeno da kao meteor zasija i nestane), „utilizzatore finale“ (krajnji korisnik  - korisnik seksualnih usluga), „immagine“ (pojava - devojka koja namamljuje posetioce u barove)... Izboreno je pravo na vulgarnost, nešto kao sa onim ekspres restoranom „Do jaja“ u Beogradu, koji je srećom nestao u krizi, ali ne zbog etičkog otpora.
 

***Predsednikovi ljudi

                                     
Platon: „Kada su bogovi digli ruke od kormila sveta, ljudi su se morali okrenuti politici, da bi sebi dali pravila koja su sami napisali“. U jednom članku novinarskom, jer nema podatka kada je to i gde napisao ili rekao Platon, a ja, dakako, to ne znam, našao sam taj citat koji lepo zvuči. U ovom delu biće reč o politici koja sama sebi piše pravila. Da bi pisao pravila kako hoće, Silvio B. je morao prvo da obezbedi krug poslušnika oko sebe. Već sam ranije naveo kako je dvojicu svojih školskih drugova proglasio za senatore, te za njih rekao: „Kada je Kaligula mogao svog konja da uvede u Senat zašto ja ne bih mogao magarce“. To je anegdota koja pokazuje kakvo mišljenje ima Silvio B. o ljudima koje postavlja na funkcije. Najmanje uzbuđenja izazvalo je imenovanje njegove saradnice Debore Bergamini na mesto jednog od direktora državne TV Rai (i poslanice u Parlamentu). To je taktika osvajanja pozicija na državnim TV kanalima.

Onda je za senatora postavio izvesnog Đuzepa Ćarapika, (nepopravljivog fašistu što se i na slici vidi) koji je inače 1974. godine četiri puta osuđen jer je u svojim preduzećima zapošljavao maloletne osobe, 1998. je osuđen na 4 godine zbog izazivanja bankrota jedne banke na čemu je zaradio 39 milijardi lira (19,5 miliona €) i nagodio se sa sudom da vrati 4 milijarde lira i nikom ništa, pa je 1999. simulirao bankrot svojih restorana i time zaradio 70 milijardi lira (35 miliona €) ali i kaznu od 3 godine zatvora, koju nije nikada izdržao, jer ga je u međuvremenu Silvio B. proglasio za senatora. Trenutno ga sud juri zbog prevare vredne 20 miliona €, međutim još se pod Berluskonijem nije desilo da Parlament odobri hapšenje nekog Silviovog senatora. Eto to su kapljice na obrubu talasa Silviove vlasti.

Od  4. maja do 14. jula tri člana italijanske vlade morale su da podnesu ostavke zbog umešanosti u krivične radnje. Ministar za privredne aktivnosti, Skajola, bio je prvi, koji se zgranuo, zacrveneo od besa i na sav glas drao da su sudije „komunisti“ koji ga kleveću. Onda je se počela otkrivati lavina njegovih muvanja: potpisivao je povećane račune izvođačima javnih radova da bi mu za naknadu izgradili jednu kuću, renovirali drugu i „prodali“ za ćerku luksuzni stan uz sam Koloseum u Rimu, po ceni koja bi se u Obrenovcu mogla smatrati niskom. Onda je posle njega počeo da se zgranjava, crveni od besa i dreči kao „nepravedno optuženi“ funkcioner vladajuće partije, Branker, bivši pop koji se pokazao kao vrlo vešt u poslovima u Silviovoj kompaniji Mediaset, ali i politici. Kad se ozbiljno zatalasao „Slučaj Branker“ Silvio B. ga je proglasio za ministra kako bi mu dao imunitet da ne svedoči pred sudom i ne otkriva mućke u koje je umešan. Nastao je skandal pa su čak i poslušnici PDL digli glas i počeli da se bune. Branker je morao da podnese ostavku nakon samo 12 dana ministrovanja. Onda je na red došao Nikola Kosentino, podsekretar u ministarstvu ekonomije, mnogo važniji kao šef Silviove partije za jug Italije. I on se zgranuo, crveneo i drao, ali je pritisnut argumentima suda o saradnji sa mafijom (200.000 € na ruke samo od jednog posla) ipak dao ostavku. Velikodušni premijer mu je ostavio ulogu koordinatora partije na jugu. Umesto daljeg nabrajanja samo bih naveo da je CK prve Silviove partije „Forza Italia“ napravljen gotovo isključivo od službenika njegovih kompanija, a i da danas u njegovoj partiji preko 60 odsto rukovodstva čine njegovi bivši zaposleni. To koliko za one koji misle da su država i preduzeće isto.

Naši protivnici zakona kojim se dozvoljava policiji da dobavlja telefonske listige osumnjičenih lica bar kod mene izazivaju podozrenje. Istom pričom o „povredi privatnosti“ Silvio B. i njegova klika žele da izdejstvuju zakon nazvan bavaglio – „brnjica“ i, pod pretnjom teških kazni, spreče istražne sudije i štampu da objavljuju saznanja o najcrnjim mafijaškim i pljačkaškim aktivnostima. Skoro 80 odsto slučajeva kriminalne prirode otkriveno je prisluškivanjem. Postoje načini kako da se onemogući objavljivanje zaista privatnih podataka, međutim prisluškivanje je danas u najvećem delu sveta normalan mehanizam prikupljanja podataka o osumnjičenom. Valja se čuvati kampanja poštenja koje idu u korist mafije. Italijanski demonstranti protiv „zakona brnjice“ nosili su transparente na kojima je pisalo: „Prisluškujte me – ja ne kradem - nemam čega da se bojim“. A prisluškuje se, inače, uz prethodnu dozvolu suda, dok je samoinicijativno prisluškivanje strogo kažnjivo.

U tri sata noću 25. jula parlament Islanda je aklamacijom usvojio zakon kojim se odobrava prikupljanje i objavljivanje svih podataka na posebnom državnom sajtu. Podaci mogu sadržavati vojne, političke i ekonomske tajne, sve vrste dokaza o kriminalnim zakulisnim radnjama, informacije o tajnim organizacijama i njihovim članovima i to iz svih zemalja sveta. Sumnja li neko u demokratiju i osetljivost prema privatnosti na Islandu? Ta zemlja je po efikasnosti borbe protiv kriminala na drugom mestu u Evropi (prva je Danska). Na rigorozne mere navela ju je bankarska katastrofa kroz koju su prošli, a koja je mogla biti sprečena da se pravovremeno shvatilo kakve se zakulisne igre pletu na štetu građana.

Silvio B. dotle vodi paklenu kampanju protiv prisluškivanja i tvrdi da 7.500.000 Italijana prisluškuju policijske i sudske službe. Zvanični podaci dostavljeni Parlamentu pokazuju da dotične službe prisluškuju 26.000 sumnjivih, na osnovu odredbe zakona o sudskom odobravanju prisluškivanja koji je donet na inicijativu istražnog sudije Falkonea. Vrlo brzo posle donošenja zakona (1992) sa njegovim imenom sudiju je likvidirala mafija. Spektakularnom diverzijom odleteo je u vazduh deo autoputa zajedno sa sudijinim autom i njegovom pratnjom. Možda je koincidencija u pitanju, međutim, nema sumnje da policijsko prisluškivanje žestoko ograničava obim poslova mafije. Indikativna je opsesija Silvia B. da tu odredbu izbaci iz zakona. Inače, svaki prisluškivani ima u proseku 5 telefonskih brojeva, na svakom broju se u proseku obavi 10,5 razgovora. Tako se dolazi do 1.312.500 prisluškivanih razgovora, a ne osoba. Telefonsko nadziranje jedne osobe staje 12 evra dnevno, a praćenje uz pomoć agenata 2.500 evra. Dakle, po običaju Silvio B. ne govori istinu.
   

***Okultne moći

Italija ovih dana liči na hipodrom gde trku vodi najvrednije Silviovo grlo - senator Denis Verdini, glavni koordinator lične partije Silvia B. a nekim slučajem i vlasnik privatne banke. Razlika između njega i drugoplasiranog sudsko-policijskog grla iz Firence sve više se smanjuje. Dotični Verdini bio je zadužen kako zna i ume, a kao bankar on i zna i ume, da kupi, pritegne, namami, podmiti, podmaže, potapše, obeća, potplati... i obezbedi naklonost važnih i uticajnih ljudi, ali i da od mafije nakupuje dovoljno glasova da bi se na izborima pobedilo. Na policiji je da dokaže kako je on zakulisno organizovao grupu nazvanu „P3“ što treba da podseti na masonsku ložu „P2“ kojoj je početkom devedesetih suđeno zbog zakulisnih uticaja na politiku, vojsku i kriminalne grupe, što su čak organizovale masovne atentate (pre dve decenije) kako bi destabilizovali državu i doveli do desničarske diktature. Verdini nije uspeo toliko da se razmahne, ali je blisko sarađivao sa svim okultnim snagama u Italiji. Raspoređivao je sa svojim ljudima sudije, direktore državne TV, poslanike i senatore, guvernere regija, pa čak i novinare po redakcijama kako bi partija imala što veći uticaj. Njemu je malo šta promaklo, ali ni policiji i sudu nije promaklo to što je on radio. Pet sati je saslušavan 26. jula, da bi to bilo okarakterisano kao početak. Njega nije lako uhapsiti dok se ne sakupi, ako se ikada sakupi, dovoljna količina dokaza za podnošenje tužbe. Istina, dao je ostavku na ulogu predsednika banke, ali samo da bi umanjio interesovanje istražnih organa za rad banke.

U igru te prikrivene, potajne, tajne - okultne „P 3“ upleteni su mnogi rukovodeći kadrovi Silviove partije PDL (Popolo della Libertà) izuzev jednog krila koje predvodi suosnivač partije Đanfranko Fini (podrobnije u 20. nastavku „Sezona razvoda“) i nekoliko pojedinaca među kojima je najtragičniji senator Bepe Pizanu, jedan od osnivača Forza Italia, ali kome je kao predsedniku parlamentarne Komisije za borbu protiv mafije u ruke došlo toliko podataka da je protivno partijskoj disciplini izjavio: „Muškarci i žene dobre volje trebalo bi da se udruže da bi zaustavili raspad društva koji preti da nas odvuče u propast“. Ako je on u tom svom „kardinalskom“ stilu nedovoljno precizan, onda je njegov zamenik i poslanik iste partije Fabio Granata, sasvim jasan kad kaže da i danas deo vladajuće politike opstruira borbu protiv mafije. Nadam se da pogađate dalji razoj zbivanja - vodi se žestoka hajka da poslanika Granatu izbace iz partije i Parlamenta. Da bi se to izvelo potrebno je, po statutu, održati kongres partije, a to je ono što Silvio B. ni najmanje ne želi. Od kada postoji PDL partija takav skup sa pravom rasprave nikada nije održan. Ta partija u imenu, inače, ima reč sloboda, ali ne i demokratija!

Klupko je počelo da se raspliće pa su sudije prvo stekle utisak da je glavni organizator okultne grupe „P3“ izvesni Flavio Karboni, trgovac nekretninama inače svojedobno glavni organizator poslova u masonskoj loži „P2“ čijim je rušenjem počelo i rušenje korumpirane tzv. Prve Republike. Čuveni tim istražnih sudija nazvan Mani Pulite (Čiste ruke) obavio je ogroman posao, ali je sprečen i da ga dovede do kraja. Pomenuti Karboni je povezivao masone, mafiju i državni aparat u nameri da izvedu državni udar. On je takođe organizovao put u London Roberta Kalvija, predsednika vatikanske Banco Ambrosiano, sa kojega se bankar nije vratio, nego je nađen obešen ispod jednog od mostova. Bila je to osveta mafije za neke nekorektno obavljene poslove „Božijeg bankara“ kako su ga zvali. Dakle, Karboni potiče iz takvog miljea gde milijarde i glave lete na sve strane. Vatikan, koji je danas potresan pedofilijom, tada su tresla saznanja da finansijski sarađuje sa mafijom.

Današnji istražni organi brzo su shvatili da je onaj Denis Verdini mnogo važniji i da se samo koristi vezama i umešnošću pomenutog Karbonija, kod koga je prilikom hapšenja nađeno 500 miliona evra, za koje nije mogao da pruži dokaze porekla. Otkriveno je da je ta grupa nameštala izbore sudija, sve do predsednika kasacionog suda, kako bi na ta mesta dovela odane ljude, učestvovala u nameštanju izbora guvernera regije Lombardija, nameštala dobijanje koncesija za javne radove i povlačila konce kako bi politički i moralno rušila nepoželjne ljude - konkretno guvernera napuljske regije. To je, dakako, samo delimični obim poslova. Najnovija vest glasi da je sud došao do podataka koji potvrđuju da je sve konce vukao senator Marćelo Del’Utri, najbliži Silviov saradnik od mladalačkih dana i onaj koji je nesmotreno rekao u jednom intervjuu: „Da Silvio i ja nismo ušli u politiku, danas bismo sedeli na robiji kao mafijaši“.
Prema podacima „Corte dei conti“ (Suda koji vodi nadzor svih državnih prihoda i rashoda) obim korupcije pre 16 godina kada je srušena Prva Republika iznosio je 20 milijardi, a danas iznosi 60 milijardi evra - tri puta više!

***Od čudoređa do morala

Ovaj feljton započeo sam maja 2009. godine tekstom „Reality Show“ o seksi skandalima italijanskog predsednika vlade. Malo po malo pa je vrag odnosio šalu i zbivanja su postajala sve manje erotska i zabavna, a sve više tuga i prljavština. Ne brinem za Silvia B. Ne biva da se neko bogat i beskrupulozan kao on odjednom nađe na dnu. Kako londonski Economist piše: „Berluskoni priprema letnju ofanzivu“. Na koga? Odgovor je kratak: Na svoje! Na sve one koji zajedno sa Đanfrankom Finijem, suosnivačem partije i predsednikom poslaničkog doma, traže da se ide do kraja u raščišćavanju kriminalnih radnji, korupcije, protekcionizma - ukratko (i jasno) traže povratak na kriterijume morala i bespoštednu odgovornost svih koji su se ogrešili. Verovatno i tu pretpostavljate u kom se pravci zapliću (a ne raspliću) zbivanja: većina sa Silviom B. pokušava svim silama da se oslobodi tih „moralista“. Kad ne uspevaju pretnjama nude ministarska mesta (odatle je lakše smaknuti ih).

Moralom orijentisana struja u Silviovoj partiji, a i u Italiji u celini, ima čvrstu, energičnu i istrajnu - manjinu! Sekretar Demokratske partije Italije, Bersani, prilikom nedavne posete Americi, kaže da je tamošnjim demokratima objasnio: „Berluskoni je još uvek dovoljno jak da stoji na svojim nogama u politici. Ne znam dokle će tako. Siguran sam, međutim, da nije dovoljno jaka njegova vlada da izgura preostale tri godine sadašnjeg mandata.“  Prema dosadašnjim ponašanjima vidi se da Silvio B. lako gurne niz vodu svakoga ko mu zasmeta u igri ili na koga može da da svali ljagu za ono što njega optužuju. Svi oni to lako prihvataju jer znaju da će dobiti vrlo bogatu „otpremninu“ ili novo unosno mesto u nekoj vladinoj ustanovi. Ako je to uradio sa 3 člana vlade, šta ga košta, da ako zaista zagusti, gurne niz vodu celu vladu i započne novu izbornu kampanju - splet okolnosti u kojem se on najbolje snalazi. Postoji, međutim, taj opaki problem sa moralom. Suosnivač PDL, predsednik poslaničkog doma i pretendent na Silviovo mesto, Đanfranko Fini, za kojega sam u nekom od tekstova napisao da je nesumnjivo najozbiljnija ličnost na italijanskoj političkoj sceni, insistira na moralu, jer je osetio da je to Silviova najslabija tačka. Žestina njihovog sukoba da se nazreti iz priložene slike. Kako god da se moral shvati Silvio je sa njim u sukobu.         

Seksualni skandali nisu Silviu B. naudili ni malo. Ostaje ovaj drugi deo: poslovi, korupcija i najvažnije - dokazati vezu sa mafijom. U Milanu, odnosno na severu Italije izvršena je 13. jula policijska akcija u kojoj je uhapšeno 300 članova mafije. Iako u najmodernijem urbanom delu zemlje, ta mafija je ona ruralna sa juga koja je samo pružila svoje pipke na sve strane. Njihov epicentar nalazi se u Kalabriji a naziv joj je „Ndrangeta“. Naziv potiče od toga što se osnovna ćelija organizacije zove „ndrina“, kao što se osnovna ćelija mafije zove „fanilija“. Izbor bosova ove organizacije obavlja se u nacionalnom parku Aspromonte na „risu“ italijanske čizme, u manastiru nežnog imena: Beata Vergine Santa Maria del Monte (Blagoslovena Devica Sveta Marija od planine). Kada je jedan od bosova, Karmelo Novela, na severu pokušao da se osamostali našli su ga izrešetanog u kontejneru za smeće. Izbor privremenog zamenika obavljen je u prostorijama NVO koje su nosile naziv sudija Borsalino i Falkone - najenergičnijih boraca protiv mafije koja ih je i ubila. Simbolika, cinizam, osionost ili ludilo?

Pisac svetskog bestselera „Gomora“ Roberto Saviano, tvrdi da je Ndrangeta najmoćnija organizacija kriminalnih aktivnosti u svetu. Ima svoje krake svuda, a najjača je van Italije u Nemačkoj i Kanadi. U Rimu i Milanu, prema podacima policije, svaki peti restoran je u vlasništvu mafije. Samo u severnoj Italiji evidentirano ih je 5.000 sa ukupno 16.000 zaposlenih. Zapažate li da je svega nešto malo više od 3 zaposlena po restoranu. Razlog je jednostavan: sem nekoliko elitnih restorana u najužem centru dva najveća grada, gotovo sve ostale mafija drži kao paravan za pokrivanje ostalih poslova (distribucija droge, ucene) i pranje para koje se na drugi način steknu.

Borba protiv te primitivne mafije Silviu B. dobro dođe jer skreće pogled sa moderne mafije koja drži banke, finansije, nekretnine, građevinarstvo... i gde se vrti novac i vešto presipa iz državne kase u privatne džepove. Vratio bih se sada na onog moralistu, poslanika i zamenika predsednika parlamentarne Komisije za borbu protiv mafije - on tvrdi da još uvek političari opstruišu istrage u vezi sa mafijom. Uveren sam da ne laže, iako izgleda nelogično to što tvrdi upoređeno sa masovnim hapšenjima. Odgovor je da zbog ugleda u Evropi i svetu Italija mora da hapsi mafiju, niz led je puštena ta ruralna organizacija, međutim ona je imala značajnog uticaja na nagli uspon Silvia B. i prema tome zna, pa bi mogla i da propeva o raznim stvarima koje mogu da uzdrmaju vlast, a to već nije poželjno, zato se stvari doziraju, kamufliraju, režiraju i sumiraju tako da ne dižu previše prašine. Predsednik uvek ima dovoljno svojih ljudi za te poslove. Na svoj diskretan način katolička crkva se polako upliće u moralističku kampanju. Vatikanski dnevni list Avenire napisao je ovih dana da nije tačno da se radi o „četiri trule jabuke“ kako je Silvio B. okarakterisao obim skandala. Sta više upotrebljene su reći „patnja“ i „sramota“. Da nije slučajnost potvrđuje i članak u nedeljniku „Familia Cristiana“ u kojem se kritikuju političari koji su „sebi prisvojili državu i doveli patuljke i balerine u palate vlasti“. Do sada se tako nešto još nije moglo pročitati, iako nije jasno rečeno kome su te reči upućene.

Buldog feljton

Milutin Mitrović