Kontranapad bankara

Na zasedanju svetske poslovne i političke elite u Davosu 29. januara trojica velikih svetskih bankara Brajan Mojnihen, izvršni direktor Bank of America, Osvald Grinbel, UBS i Jozef Akerman, Deutsche Bank, organizovali su sastanak prisutnih svetskih bankara zatvoren za javnost i sa njega izašli, budući da je štampa otkrila skup, jednodušni da ne kažu ništa sem da su se apsolutno saglasili u mišljenjima.

Nešto kao zbivanja posle sednica CK KP bilo koje od propalih komunističkih zemalja. Utanačili su politiku kako da organizuju otpor pokušajima reforme finansijskog sistema u svetu. Ovogodišnji sup u Davosu koincidirao je naime sa objavljivanjem namera američkog predsednika Obame da primeni „Volkerov plan“ o ograničavanju moći i veličine vodećih banaka. Koliko je ipak procurilo dogovor svetskih bankara je da se svim silama suprotstave ograničenju prakse kreditnih kolosa da kumuliraju depozite i učestvuju u spekulacijama upravljajući tzv. hedž fondovima, odnosno da se razgraniče funkcije komercijalnih i investicionih banaka. I drugo, da obore nameru oporezovanja finansija (Obamina ideja nameta u korist solidarnosti) i zakonskog ograničavanja superbonusa za menadžere.

Ako sam koji put i upotrebio termin „skup svetskih moćnika“, za Davos, nije mi bila namera da zapadnem u manijakalno verovanje kako neka moćna i anonimna ruka upravlja svetom van institucija - ono verovanje da neke Trilaterale, Davosi i slično, znače više nego sve vlade sveta. Međutim, pomenuti tajni sastanak bankara dokazuje da takva verovanja nisu baš sasvim bez osnova. Naime, i Obamina objava finansijskih mera i Sarkozijev napad na vladajući finansijski sistem i bankare i Soroseva izjava da „bankarska skupina čini grešku suprotstavljajući se reformama“ i ponajviše stavovi Žan Klod Trišea (Evropska banka) i Maria Dragia (Forum za finansijsku stabilnost) govore da dugoročni interesi nameću potrebu ustanovljavanja novih pravila koja neće biti u skladu sa Lenjinovom dosetkom da će vam kapitalisti sa veseljem prodati konopac kojim ćete ih obesiti. Lari Samers, Obamin ekonomski savetnik je upravo govorio o tome da ne može biti više „lova na neregulisanim finansijskim prostorima“ ali da istovremeno zna da neće ići lako „jer u Vašingtonu na svakog poslanika dođe po tri lobiste velikog kapitala“.

U poslednjem telefonskom intervjuu za italijanski list „La Repubblica“, samo par nedelja pre smrti, Pol Samjuelson je kritikovao Obamu zbog kašnjenja u donošenju odluka, istina tvrdeći da zna koje muke predsednik ima da bi sproveo neku od namera, te da on u njega još uvek veruje. Izgleda da Obama nije uzeo za ozbiljno Miltona Fridmana, koji je tvorac teze da je potrebno stvoriti haos, jer se u njemu najlakše nametnu nova pravila igre. Obama nije morao da stvara haos, stvorile su ga berze, i da je tada zajedno sa spasavanjem banaka nametnuo i nova pravila lakše bi ih progurao nego sada, kada se iz haosa izlazi, kada proizvodnja raste, a sa njom i nade da je kraj krize. Nazvavši mere koje promoviše: „Volkerov plan“, a držao ih je u fioci skoro pola godine, Obama na neki način sebi lično stvara odstupnicu, koja će mu malo značiti ako do loma dođe. Tvrdio sam, i pri tome ostajem, da sa ekonomskog stanovišta plate, odnosno superbonusi menadžerima, a njihovo ograničavanje izaziva pravi uragan, nisu presudni. Atak je upotrebljiv pre svega kao populistički argument za uveseljavanje sirotinje. Međutim, te plate, odnosno sistem koji ih favorizuje, jesu indikator etičke kvarnosti sistema upravljanja u današnjem kapitalizmu, koji celu svoju pogonsku snagu zasniva na raubovanju ljudske pohlepe. Nema sumnje da to daje rezultate na kratak rok, ali nije u stanju da garantuje dugoročnu socijalnu stabilnost društva i najgore je što se svetom širi mnogo efikasnije nego H1N1 i slične zaraze.

Udar na „too big to fail“ (preveliki da bi propali) mora postati povod mnogo većih sukoba u Americi nego uvođenje zdravstvenog osiguranja preko kojega se Obami lomi kičma. Medijski šakali što su nedavno osnovali pokret „Tea Party“ (asociranje na Bostonsko pijenje čaja – pobunu protiv poreza) dobiće obilata materijalna sredstva da napadnu pokušaj da se najvećima nametnu pravila, čak oštrija nego drugima. Namera je da finansijski kolosi poput Lehman Brothers, Bear Stearns, AIG... nikada više ne uspeju da svoje gubitke distribuiraju na poreske obveznike, nego da im se uvede „komesarijat“ čim pokažu prve znake nestabilnosti, odnosno da im se unapred zakonski povećaju obavezne rezerve kako bi se smanjio efekat njihovih riskantnih operacija. Mislim da će svet tek imati prilike da vidi šta su političke i medijske gadosti kada dobro hranjeni desničarski politički pit-bul-terijeri budu pušteni sa lanca. 

Milutin Mitrović,

broj 63, februar 2010.