Albanija: Treći balkanski rat

Uz poklike desetina hiljada građana Kosova, 25. aprila je počela izgradnja autoputa Vrbnica – Merdare koja povezuje Kosovo sa Albanijom i Srbijom. Autoputom će se sa Kosova do Drača umesto za šest, stizati za dva sata. Građanima Srbije, spakovanim za Jadran preostaje samo da se dokopaju Merdara, pretkomore srca Srbije. Srbija drumske koridore usmerava ka Bugarskoj i Makedoniji. Kao u vreme Rimskog carstva – tragovima Via militaris, odnosno Via diagonalis.

Osim Kosova i Crna Gora ide svojim putem od Srbije. Među deonicama crnogorskog autoputa koji počinje u Baru, ona do granice sa Srbijom rangirana je kao najmanje važna – gradnja počinje najranije 2015.

Srbija je, poput Kiklopa Polifema ostala bez oka u glavi, a Gračanicu, Srbima naseljenu kosovsku opštinu vlada Albanije je finansirala sa 400.000 evra. U opštinskom manastiru dominira freska Strašnog suda. U medicinskim hronikama Srbija beleži da uspešno transplantira vitalne organe – srce i oko. 

Istog dana, 13. aprila, kada je je obznanila da je ispunila upitnik sa više od 2.200 pitanja, neophodan za predvorje EU, Albanija je galantno ukinula vize državljanima Srbije. Albanija je jedina zemlja regiona koja je sa Srbijom održavala vizni režim, iako on poslednjih godina nije važio u letnjim mesecima. Vize Srbije za albanske državljane ostaju.

Srbija će u najboljem slučaju početi da popunjava upitnik za EU u septembru. U njemu su dva pitanja bez odgovora: koliko je kilometara Srbija dugačka i koliko ima stanovnika.

Albanija se za EU kandidovala pre godinu dana. Srbija se zariče da će to učiniti najranije 14 meseci posle Albanije. Albanija je od kraja Drugog svetskog rata do 1948. bila jugoslovenski satelit.

Nadmoćnost Albanije je i u tome što je članica STO, NATO, Organizacije islamske konferencije i jedna od osnivača Unije Mediterana. Kad je ušla u NATO, Albanija je razoružala broj vojnika sa 65.000 na 14.500.

Albanija, nekoć zemlja strogo planske privrede, je lane imala najpoželjniji rast u Evropi; inostrane investicije su te godine povećane za 59 odsto. Albanija jedina u Evropi ima paušalnu poresku stopu od deset odsto. Da bi se započeo biznis u Albaniji potrebno je pet, a u zemljama OECD–a u proseku 13 dana.

Inflacija je 2,1 odsto godišnje, u Srbiji je pet puta veća, a doznake albanskih rodoljuba, uglavnom iz Grčke i Italije, čine 15 odsto GDP koji je 6.200 dolara i sličan je GDP-u Srbije. Srbija više ne pominje koliko deviza žanje od Srba u rasejanju.

Iako više od polovina zaposlenih Albanaca radi u poljoprivredi, oni proizvode 20 odsto GDP-a. Albanija je bila najsiromašnija evropska zemlja, ali se GDP više nego udvostručio za za poslednjih deset godina. Danas četvrtina Albanaca obitava ispod linije siromaštva. U Srbiji ih je upola manje zahvaljujući i tekovinama “socijalizma sa ljudskim likom”, nasuprot diktaturi gotovo milion bunkera u Albaniji. 

Albanija izvozi za 1,2, a uvozi u vrednosti od 3,6 milijardi dolara. Inostrani dug je 1,5, a rezerve deviza i zlata 1,7 milijardi dolara.

Albanci su veoma mlada populacija – prosečno imaju 28,9 godina. U Srbiji, prosek je 40,4 godine. Samo 1,4 odsto stanovništva u Albaniji nisu etnički Albanci. Među njima ima i Jugoslovena. Petina stanovnika su pravoslavci, a deset odsto rimokatolici. Ni kao republika ni kao kraljevina Albanija nije imala državnu religiju, a posle Drugog svetskog rata je zvanično proglašena prvom ateističkom zemljom na svetu.

Do vremena komunizma pismeno je bilo 15 odsto stanovništva Albanije. Danas je nepismeno jedan odsto, a u Srbiji 3,6 odsto stanovništva.

Vladaoci upravljaju narodima, a interesi upravljaju vladaocima, izreka je iz 1638. pa je Albanija 2008. direktno uložila u Crnu Goru milion, a godinu dana ranije manje od 200.000 evra. Srbija je za četiri godine investirala oko 200 miliona evra u suverenu, bratsku Crnu Goru. U Crnoj Gori 32 odsto stanovništva čine Srbi, a 5,03 odsto Albanci.

Ni dvoglavi orao kao simbol nacionalne posebnosti, nije zajednički imenitelj Albanije, Crne Gore i Srbije. Dvoglavi orao sleteo je i na znamenja Republike Srpske, Jermenije, Austro-Ugarske, Vizantijskog carstva, Svetog rimskog carstva, Seldžučkog carstva, obeležje je masonerije, Kurana…

U Otomanskom carstvu Albance i Srbe su različito klasirali. Prve su nazvali “arnauti” što na turskom znači “tvrdoglavi” jer im pet vekova nije dojadilo da se bune. “Raja” je ekumenski princip na način Porte – istovrsnost pravoslavaca i katolika.

U Drugom svetskom ratu, za razliku od Srbije, Albanija je oslobođena bez sovjetske pomoći. Albanija je jedina evropska zemalja u kojoj je na kraju holokausta živelo više Jevreja nego pre rata.

“Izvršen je pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom”, opominjao je Dimitrije Tucović 1914. godine u spisu “Srbija i Albanija” (u originalu “Srbija i Arbanija”). Tucović je pred pogibiju u Prvom svetskom ratu pisao o zločinima nad Albancima tokom balkanskih ratova kada je Srbija okupirala Albaniju.

Srbija “nije ušla u Arbaniju kao brat”, a srpska vlada je proglasila albansko stanovništo “za ljudski odrod prema kome vredi samo upotreba grube sile… Arbanaska sela, iz kojih su muški blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece”. Tako je jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije opisao agresiju na zemlju koja je proglasila nezavisnost.

Tri godine kasnije, u Prvom svetskom ratu oko 54.000 srpskih vojnika spasilo se povlačenjem preko suverene Albanije na Jadransko more. Odstupnicu su Srbima čuvali Albanci. Tako je u prošlom veku skončala srpska kraljevska želja za “lukama na toplim morima”. 

Vrhovni komandant napadačke vojske bio je Petar I zapamćen na pogrešnoj strani istorije kao “Oslobodilac”. Drugi vrhovni komandant Petar I dokopao se mora. Ugradio se u istoriju kao “Veliki”, iako je zaposeo Baltik koji je ledeno more.

Tamara Kaliterna
broj 66, maj 2010.