Globalna ekonomska kriza i njeni efekti uslovili su promenu gotovo svih prognoza ekonomskih kretanja za naredne godine, ali se vodeće međunarodne institucije, OECD i FAO, pre svih, slažu da će potrošnja poljoprivrednih proizvoda u svetu nastaviti da raste. Ono što zabrinjava je procena da će obim svetske poljoprivredne proizvodnje rasti, ali sa opadajućom stopom, pa će proizvodnja pšenice biti povećana tek za jedan odsto, uljanih kultura za 1,9 odsto, a mleka za oko 2 odsto. Rast će obezbediti razvijene zemlje, a OECD procenjuje da zemlje u razvoju neće biti u stanju da proizvedu svu potrebnu hranu, već da će znatne količine morati da obezbede iz uvoza. To će, s druge strane, produžiti pritisak na cene hrane koje su od 2000. do 2007. godine već zabeležile prosečan rast od čak 75 odsto.
U 2007. godini direktna strana ulaganja u poljoprivredu dostigla su, prema podacima UNCTAD-a, relativno skroman iznos od 32 milijarde dolara, što predstavlja tek 0,2 odsto ukupnih direktnih stranih investicija u 2007. godini. Kako se navodi u najnovijem izveštaju UNCTAD-a posvećenom ulozi transnacionalnih kompanija u poljoprivrednoj proizvodnji i razvoju, trend pada direktnih stranih investicija u poljoprivredu zemalja u razvoju, započet posle II svetskog rata, tek se nedavno počeo menjati, iako dobar deo javnosti u zemljama u razvoju još uvek zazire od stranih ulagača zbog straha od „otimanja zemljišta“. Između 1989. i 1991. direktna strana ulaganja u poljoprivredu bila su na godišnjem nivou manja od milijardu dolara – prema sedam milijardi dolara investicija u prehrambenom sektoru – dok su od 2005. do 2007. porasla na tri milijarde dolara godišnje, što je manje od jedan odsto ukupnih direktnih stranih investicija na globalnom nivou.
Nizak nivo ulaganja može se delimično objasniti regulatornim zaprekama zbog političke osetljivosti poljoprivrednog sektora za mnoge zemlje, ograničenjima za strance oko vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem i korporativnim strategijama koje su davale prednost kontroli nad dobavljačkim lancem u odnosu na proizvodnju.
Moderni trendovi u poljoprivrednoj proizvodnji postavljaju sve više političkih i društvenih pitanja i izazova: od nestašice hrane u mnogim zemljama, ispravnosti proizvedene hrane, upotrebe neprehrambenih poljoprivrednih proizvoda poput biogoriva, uticaja na prirodnu sredinu (smanjivanje zaliha pitke vode, uništavanje šuma, zagađivanje tla) i biosferu, visoke nivoe emisije ugljendioksida kod dela poljoprivredne proizvodnje i njihovog uticaja na klimatske promene, do kontroverznih genetski modifikovanih useva. Za zemlje u razvoju poljoprivreda je ključan faktor razvoja, kako s obzirom na rastuće potrebe za hranom, tako i kao temelj ekonomskog razvoja i rasta. U razvijenim zemljama i delu zemalja u razvoju zahvaljujući povećanim investicijama i tehnološkom razvoju, poljoprivreda je znatno unapređena i postala je temelj ubrzanog privrednog rasta. S druge strane, u afričkim zemljama i delu Azije, poljoprivredni potencijal još nije u potpunosti iskorišćen, što se ogleda u nedovoljnoj snabdevenosti hranom i ograničenom privrednom razvoju, Nedostatak investicija i službene podrške poljoprivrednom razvoju podstakao je vlade da se okrenu ka privatnom sektoru. Posledice su bile liberalizacija poljoprivredne politike i zakona o vlasništvu nad poljoprivrednim zemljištem, što je znatno podstaklo rast investicija.
U nizu zemalja u razvoju, poput Kine, Malezije, Perua, Svazilenda i Vijetnama, te u nekim slabo razvijenim zemljama, poput Kambodže, Laosa, Etiopije ili Tanzanije, strane investicije u poljoprivredu udelom znatno nadmašuju prosečna ulaganja u poljoprivredu na globalnom nivou. Podaci UNCTAD-a ujedno ukazuju da je Azija najatraktivnije područje za strane investitore u poljoprivredni sektor.
U ovogodišnjem izveštaju se napominje da uticaj transnacionalnih korporacija na poljoprivredu nadmašuje okvire direktnih stranih investicija. Mnoge kompanije umesto za vlasnička ulaganja opredjeljuju se za kratkoročne i dugoročne ugovorne aranžmane, a jedan od najpopularnijih oblika saradnje su ugovori s lokalnim farmerima (contract farming). Ugovori se sklapaju po različitim modelima, ali po pravilu transnacionalna kompanija nabavlja seme, pruža farmerima tehnološku pomoć i otkupljuje sav rod.
Uz transnacionalne kompanije sve češće se javljaju „novi“ investitori u poljoprivrednom sektoru, poput državnih fondova ili fondova rizičnog kapitala. Mnogi od tih novih investitora potiču iz zemalja u razvoju, tako da se može uočiti još jedan trend: porast ulaganja zemalja u razvoju u nerazvijene zemlje i druge zemlje u razvoju. Vodeći ulagači su Kina, Libija, Republika Koreja, Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija, Bahrein, Kuvajt i Katar, dok su glavne „mete“ afričke zemlje, prvenstveno Sudan, Etiopija i Tanzanija. Uprkos pojavi ovih novih investitora, u poljoprivrednom tržišnom lancu i dalje uglavnom dominiraju kompanije iz razvijenih zemalja. Izuzetak su proizvođači: među 25 najvećih transnacionalnih kompanija koje se bave poljoprivrednom proizvodnjom čak 12 ih je iz zemalja u razvoju, uključujući i najveću među njima – „Sime Darby“ iz Malezije.
Transnacionalne kompanije najviše su investirale u proizvodnju voća, povrća, cveća kao i mesa i živine u razvijenim zemljama. I kod ulaganja u zemlje u razvoju transnacionalne kompanije uglavnom su fokusirane na izvozne proizvode poput cveća, voća, šećerne trske, uljarica ili soje.
Visoka stopa rasta na tržištima u razvoju podstiče rast potrošnje prehrambenih proizvoda, što pak dovodi do potrebe za uvozom određenih proizvoda. To je snažan podsticaj za strane investicije. Drugi snažan podsticaj je rast interesa za proizvodnju biogoriva, a treći su labaviji zakonski propisi vezani uz vlasništvo nad poljoprivrednim zemljištem i izvorima vode. Interes transnacionalnih kompanija za investiranjem zavisiće od političkih i ekonomskih faktora, kao što su cene pojedine robe, odnosno potražnja za njima. No, povoljno okruženje za strane investicije nesumnjivo će privući u poljoprivredu i mnoge špekulativne ulagače, navodi UNCTAD.
U prehrambenoj krizi jedan od glavnih podsticaja za ulaganja biće potreba da pojedine zemlje osiguraju dovoljno hrane za svoje stanovništvo. S druge strane, društvena i politička osetljivost oko pitanja kao što su vlasništvo nad poljoprivrednim zemljištem i izvorima vode ostaju glavne prepreke za strane investitore, konstatuje se u izveštaju UNCTAD-a.
broj 60, oktobar 2009.
