Privatizacija Telekoma: Ničim izazvana prodaja

Od munjevite brzine kojom je obnarodovana prodaja državnog paketa akcija Telekoma, jedino je više začudio broj interesenata spremnih da stanu u red za odbranu teze o neopravdanosti privatizacije ovog javnog preduzeća. Istina, deo njih ustao je protiv prodaje znajući nosioce ovog naprasno lansiranog projekta čiji minuli rad teško može sugerisati na valjaniju upotrebu prikupljenih sredstava od prvobitne privatizacije Telekoma iz 1997. godine.

Suočene sa rastućim problemom budžetskog deficita, vladajuće političke elite donele su tešku odluku da prodaju 40 odsto akcija državnog Telekoma, faktički jedine visokoprofitabilne kompanije koja se još uvek nalazi pod kontrolom države. Očekivana brzina kojom se sprovodi ova odluka očito govori o veličini dubioze u kojoj se javne finansije nalaze ali ne i, nažalost, o dostignutoj kritičnoj masi mišljenja u društvu da je neophodno što pre sprovesti reformu javnog sektora. 

Za i protiv

Nekakva anketa koja bi se sprovela po pitanju privatizacije (prodaje) državnog udela u Telekomu verovatno bi žestoko demantovala pristalice teze da se tržišna ekonomija zasnovana na privatnoj svojini uveliko primila u ovom društvu. Aktuelna finansijska kriza, podstaknuta raspirivanjem populizma, kako političara sa vlasti, tako i onih koji na nju pretenduju, stavila je državu na prvo mesto najpoželjnijih poslodavaca, dok se sam čin privatizacije poistovetio sa malverzacijama u ovom procesu (istina ne retkim) u zadnjih par godina. Stoga, broj onih koji su se žestoko nasrdili na samu pomisao prodaje telekomunikacione „zlatne koke“ mogao se donekle i predvideti ali svakako ne i raznovrsnost argumenata isticanih u prilog odbrane ove teze.

Najekstremniji zagovornici teze protiv prodaje Telekoma, kako je moglo biti očekivano, su sami sindikati, verovatno najviše svesni trenutne situacije koja vlada u tom preduzeću. Uprkos visokoj profitabilnosti ove kompanije i „metodom palca“ bi se mogao utvrditi značajan višak zaposlenih pristigao brojnim kanalima od kojih se mnogi ne mogu staviti u tržišni. Osim očekivanog smanjenja broja zaposlenih, promene ovakve vrste iziskivale bi i drugačije radne navike, povećanje produktivnosti i slično, što je svakako drugi ozbiljan argument da se ovi akteri pojave kao gromoglasni govornici u odbrani „opštih“ interesa.

Tik do njih su i populistički nastrojeni političari (ovaj put u opoziciji) kojima ovakva pozicija daje lagodan mandat za ubiranje političkih poena zagovaranjem sprečavanja rasprodaje, očuvanjem uspešnih kompanija u domaćem vlasništvu, uz poznat folklor već viđen u vremenima kojih se nerado sećamo. Jedini ozbiljan argument ove klase političara jeste navođenja motiva očekivane prodaje koji se verovatno može svesti na puku stisku aktuelnih vlastodržaca i njihovu nameru da relaksiraju finansijski položaj. Ali ta činjenica svakako ne može osporiti potrebu privatizacije javnih preduzeća (pa i Telekoma), uprkos tome što se baš kao takva olako može proturiti biračkim masama.

Upravo, najviše povike protiv prodaje Telekoma, bilo je zasnovano na činjenici da će sredstva od prodaje Telekoma deliti ista (slična) ona vlast koja je proćerdala više milijardi evra pristiglih od prodaje Mobtela pre četiri godine i privatizacije koječega još. Isti scenario viđen je pri prodaji 49 odsto akcija Telekoma 1997. godine, što je najbolji argument da će svaka vlast koja sprovodi ovaj proces bez kontrole raditi to na istovetan način. Aktuelna kriza koja je ogolila ranije greške, kao i, čini se, nikad veći pritisak javnosti po tom pitanju, možda bi mogli ovaj put sredstva usmeriti u ispravnijem smeru, mada ova teza još uvek spada u rang optimističkih verovanja.

Protivnici prodaje Telekoma ističu i nonsens da se prodaje visokoprofitabilna kompanija koja državi donosi velike dobitke. Zagovornici ove teze previđaju neefikasnost i aljkavost države kada nastupa u ulozi preduzetnika, te prostu činjenicu da tekući odlični rezultati u znatnoj meri dolaze po inerciji od ranijeg monopolističkog položaja ove kompanije. Održivost ovakvih rezultata zahteva značajne investicije, jače inovacije i modernizacije svake vrste u ovoj dinamičnoj delatnosti, što bi se u ovakvoj konstelaciji snaga teško desilo.

Gubitak dividendi bez kojih država ostaje, u slučaju pronalaženja kredibilnog strateškog partnera, u velikoj meri bi nadomestio priliv poreza na dobit u narednim godinama, dok bi sama depolitizacija javnih preduzeća imala nemerljive efekte po pitanju demokratizacije društva. Kvalitet telekomunikacionih usluga bi mogao značajno biti popravljen, dok bi valjana regulacija tržišta, i očekivani strah od viših cena učinila bezrazložnim. 

Vrednost

Ako bi se po strani stavili motivi prodaje (zašto baš sada?) te način korišćenja očekivanih sredstava (nekredibilnost političkih elita), jedina ozbiljna zamerka nosiocima ovog projekta jeste namera da se proda baš 40 odsto akcija Telekoma. Na ovaj način, direktno je favorizovan postojeći manjinski akcionar Telekoma, jedini koji može kupovinom ovih akcija faktički preuzeti i kontrolni paket i zasigurno preuzeti upravu nad kompanijom. Trapava objašnjenja političara da svako može kupiti 40 odsto akcija, pa kasnije od građana sticati dodatni udeo, osim dodvoravanja biračkoj masi, teško da mogu imati drugu upotrebu. Jer, zaista, svako može učestvovati na tenderu i kupiti značajan paket akcija (40 odsto) ali realnu cenu, pa možda i veću od nje, platiće samo onaj ko ovim činom kupovine stiče kontrolni paket akcija.

Da država nije htela da drugi igrači budu destimulisani na ovaj način mogla je ponuditi na prodaju samo 25 odsto akcija, a tek u drugoj fazi sprovesti odlučujuću borbu za sticanje kontrolnog paketa akcija. Ili, pak, odmah prodati kontrolni paket akcija bez zadržavanja ikakvog manjinskog udela u ovoj kompaniji. Da je svih ovih godina nešto uradila po pitanju tržišta kapitala, država je mogla sprovesti i inicijalnu ponudu akcija ove kompanije koja bi (nalik iskustvima naših zapadnih suseda) imala višestrukih pozitivnih efekata.

Ovako ostaju samo nagađanja u vezi sa cenom koja će se dobiti za ovu kompaniju koja predstavlja ozbiljnog regionalnog igrača, ali koji je tu ekspanziju plaćao i velikim kreditima. Još uvek nisu dostupni zvanični finansijski izveštaji za proteklu godinu, ali je menadžment ove kompanije u nekoliko navrata istakao ostvarenje rekordne dobiti od 150 miliona evra te rasta prihoda od sedam procenata tokom 2009. godine. Ostaje da se vidi i konsolidovani rezultat cele grupacije (Telekom Srpske i crnogorski M:tel) a, pre svega, njena kreditna opterećenost po pitanju sprovedenih akvizicija.

Svakako, velika prednost prodajne strane jeste činjenica da je regionalno tržište u velikoj meri izdeljeno među multinacionalnim kompanijama, pa je domaći telekomunikacioni operater jedan od poslednjih većih targeta u okruženju. Ne računajući slovenački Telekom koji je neuspešno prodavan u osvit otpočinjanja svetske finansijske krize, ostale države su nacionalne telekomunikacije predale na upravu svetskim liderima u ovim poslovima.

Kakav će biti ishod prodaje paketa akcija Telekoma pokazaće vreme koje se neće protegnuti u daleki futur. Nužnost krpljenja javnih finansija kao nus-efekat doneće nam odavno željenu depolitizaciju javnih preduzeća. Ako uz ovaj proces, političke elite budu naviknute na transparentno i racionalno upravljanje dobijenih sredstava, građani bi mogli dobro profitirati iz ovog posla, ma koliko svoju pažnju koncentrisali isključivo na direktne efekte kao što je vrednost akcija Telekoma te kvalitet/cena usluge koju će koristiti.  

Nenad Gujaničić

broj 65, april 2010.