Svinje
Krenule smo do drugarice u Braće Jerković. Kada sam izašla iz kola, mislila sam da ću umreti, da je po sredi neka skrivena kamera – zapahnuo me je smrad kakav nisam osetila još od leta ’93-će u gradskom prevozu. Obe smo bile zgranute. Gde god da kreneš držiš dah. Dakle, smrad nije lokalizovan, on je svuda oko nas. Da li je to neko novo biološko oružje? Bolje da saznamo iz prve ruke. Kada smo pitale drugaricu koja tu živi o čemu se radi, ležerno je objasnila kako čovek tu drži neku farmu svinja, paralelno sa nizom zgrada. Kaže, žalile se komšije, ali ta farma je dugo na tom mestu i na njegovom je posedu tako da mu niko ništa ne može. Zapanjena ovim otkrićem, pričam priču o svinjogojstvu u urbanizovanim sredinama drugu, a on mi najopuštenije odgovara da to nije nimalo čudno, da njegova drugarica živi na Novom Beogradu pored neke farme svinja. Pa dobro ljudi, da li sam ja nenormalna što mi je ovo nenormalno? Kako je moguće da živimo u gradu, u takozvanoj balkanskoj metropoli, gde moramo da zatvaramo prozore zbog smrada domaćih životinja? Ubeđena sam da postoji neko rešenje, da svinje možeš gajiti na nekom drugom mestu, a ljude u gradu, pravom gradu.
Emo
Jutarnja kafa se hladi dok prebacujem kanale, tražeći nešto što bi me zainteresovalo. Pažnju mi privlači emisija na HRT-u, „Parlaonica“, u kojoj mladi pričaju o novom trendu, emo fazonu. Možda niste čuli za to, ali ja se i dalje krećem po mestima koje bi trebalo da sam prerasla, pa često viđam emo klince. Ništa novo, naši roditelji su bili hipici, starija braća pankeri, mi metalci (neki i dizelaši, takvo je bilo vreme), sve to prođe... Međutim, emisija je bavila drugim pitanjem – da li je emo samo moda ili potencijalna društvena opasnost? Jer, emo se svuda u svetu vezuje sa depresijom. Dobro, postoji tu određeni kodeks oblačenja, ali suština je izraziti neki novi bunt kroz smorenost, apatiju, neprilagođenost i ostala negativna osećanja. Svakako, mediji su prepumpali tu priču o emo tinejdžerima koji izvršavaju kolektivna samoubistva, možda je mladima utučenost samo način da privuku pažnju. No, cilj mi nije da pišem vodič za roditelje i opisujem šta vole mladi, već da objasnim otkud uopšte emisija o emo trendu. Koliko sam shvatila, Parlaonicu prave srednjoškolci i u njoj analiziraju teme koje ih se tiču. Pored toga što imaju nekoga ko će to emitovati, oni su vredni i angažovani. Kada imate omladinu koja se nosi sa ovakvim društevnim pitanjima, čak ih i veoma zrelo analizira, ne možete a da ne osetite dozu ponosa. Ja sam ponosna.
Rajski vrtovi
Nedavno sam imala slučajni razgovor sa jednom sipmatičnom Crnogorkom, u kom mi je ona opisivala svoj prvi doživljaj Beograda. Naravno, bilo joj je zanimljivo to što je u velikom gradu, što joj se nudi više mogućnosti, ali nije joj bilo jasno zašto mi ističemo i cenimo neke stvari koje to nisu dovoljno zaslužile. Primera radi, ona je bila zapanjena kafićima na Obilićevom vencu. Po njoj, „šta tu ima lepo, aj’ mi objasni? Izneli ljudi stolice na sred ulice, načičkani sede jedni do drugih, buka je svuda okolo, i to nikome ne smeta, nego se još i utrkuju ko će tu da sedne. Uvek gužva! Ništa mi nije jasno. Još TO zovu baštom. Kakva crna bašta, pa tu udišeš izduvne gasove, sve sam beton i kola koja se jedva provlače kroz ćorskokake...“.
Nisam mogla da izdržim, odšetala sam do Obilićevog, i tada, prvi put sam pogledala svoj grad njenim očima. Bila je u pravu. Sve vreme idemo tamo, sedimo na sred ulice, u „baštama“, i dišemo na škrge. A opet, idemo. I verovatno ćemo nastaviti, jer to je nešto što smo usvojili i smatramo normalnim.
Marija Dukić
broj 49, novembar 2008.
