Ivan Stanković, Lexmark: Izazovna godina

Kada neko pomisli na brend Lexmark, takođe pomisli i na štampače. Nas je pre svega zanimala neka druga strana kompanije, a ne klasična priča o "broju stranica u sekundi", a naš sagovornik je Ivan Stanković, menadžer Lexmarka.

Bif: Vaša kompanija je svetski poznat i priznat brend i posluje u velikom broju zemalja sa različitim ekonomskim, političkim i socijalno-kulturnim karakteristikama. Da li se može govoriti o nekom jedinstvenom poslovnom modelu kompanije i u kojoj meri se on prilagođava uslovima na konkretnim lokalnim tržištima na kojima poslujete?

Ivan Stanković: Lexmark, kao multinacionalna korporacija, svakako ima jedinstvenu strategiju nastupa na svetskom tržištu. Kompanija posluje već osamnaest godina u više od 150 zemalja sveta. Da bi se uspešno poslovalo, neophodno je da kompanija poseduje i mogućnost prilagođavanja lokalnim tržišnim uslovima. Postoje velike razlike između visoko razvijenih tržišta i tržišta u razvoju, odnosno tržišta zemalja istočne Evrope i zapadnog Balkana.

Bif: Kako se, u poslovanju na lokalnom tržištu, Srbiji, na primer, donose odluke o poslovanju i koji su ključni činioci za definisanje poslovne strategije?

I. Stanković: Najveća vrednost u kompaniji su zaposleni, čija se selekcija obavlja vrlo pažljivo, po najmodernijim svetskim stadardima. To se posebno odnosi na izbor upravljačke strukture. Menadžerima se daje sloboda u donošenju odluka netipična za američke korporacije. Čak se i formiranje poslovne strategije za nastup na lokalnim tržištima kompletno prepušta lokalnim upravljačima. To najbolje dokazuje činjenica da lokalni menadžeri važnim klijentima, ma koliko to veliki sistemi bili, mogu ponuditi proizvode ili čak kompletno rešenje po znatno nižim cenama nego na drugim, razvijenim tržištima.

Bif: Da li je tržište Srbije, opšte gledano, dobro ili loše za poslovanje? Koji su najčešći problemi sa kojima se susrećete i kako se to odnosi na vaše poslovanje?

I. Stanković: Ukratko, naše tržište dobro za poslovanje, i to iz dva razloga. Prvo, zato što je relativno nerazvijeno i konkurencija u našoj zemlji svakako nije na stepenu razvijenosti, recimo, zapadnoevropskih tržišta i ne zahteva nivo ulaganja koje kompanije ulažu da bi dostigle približno isti nivo tržišnog učešća. Drugi razlog je možda još i bitniji. Izjave zvaničnika EU da Srbiju vide kao regionalnog lidera uopšte nisu kurtoazne. Verujte mi da sam se kroz kontakte sa poslovnim ljudima u inostranstvu nebrojeno puta uverio da poslovni ljudi sa zapada više veruju u naše poslovne kapacitete nego mi sami.

Bif: Koliko smo daleko od evropskih standarda ponašanja u biznisu? 

I. Stanković: To nije lako proceniti. Još uvek postoji veliki jaz. Najveći problem je, po mom mišljenju, lokalni mentalitet naših ljudi. Mi smo kao narod dosta emotivni i stvari shvatamo lično, dok je na zapadu jasno povučena linija između poslovnih i privatnih odnosa. Te razlike se brzo prevazilaze, jer sa povećanjem broja stranih kompanija, usvajaju se i evropski standardi, brže nego što sam očekivao. Brzim evropskim integracijama svakako bi se taj jaz dodatno smanjio. Naši ljudi imaju potencijal i nemaju strah da ulaganjem u sebe postanu konkurentiji na tržištu radne snage. Dokaz za to je da mnogi naši ljudi, prethodno zaposleni u srpskim predstavništvima kompanija, nastavljaju karijeru u inostranstvu na visoko rangiranim pozicijama.

Bif: Da li će globalna finansijska i ekonomska kriza uticati na vaše poslovanje u Srbiji i na koji način?

I. Stanković: Globalna kriza već utiče kako na sam obim poslovanja tako i na poslovnu klimu. Početak krize počeli smo da osećamo već sredinom četvrtog kvartala prošle godine, a kriza se definitivno oseća i u prva dva kvartala ove godine. Najveća kriza se oseća u smanjenju investiranja u IT velikih budžetskih korisnika, uslovljenog merama vlade i MMF-a. Ona još uvek nije dostigla klimaks što će dodatno biti pojačano reakcijom tržišta rada, odnosno povećanjem broja nezaposlenih (koje dolazi sa kašnjenjem od 6 meseci do godinu dana po početku krize). Sada možemo čuti dosta usaglašeno mišljenje, sa kojim se ja slažem, da prve znakove oporavka možemo očekivati već krajem ove i početkom iduće godine u Americi i zapadnoj Evropi, što znači da mi možemo očekivati početak izlaska iz krize već sredinom sledeće godine.

Bif: Kako biste ocenili stanje u sektoru u kom posluje vaša kompanija i kakve su prognoze za ovu godinu?

I. Stanković: Prognoze za ovu godinu, sada već potvrđene u praksi, su da će ona biti jedna od najizazovnijih i najtežih u novijoj srpskoj ekonomskoj istoriji. Mi smo predstavništvo kompanije Lexmark u Srbiji otvorili sada već davne 2003. godine. Podsetiću samo na neke glavne kočnice razvoja, što ekonomske, što političke. Ova godina će, mislim, biti ubedljivo najteža. Ovo je prvi put u poslednjih desetak godina da su IT kompanije, sada sve svoje kapacitete usmerile na optimizaciju proizvodnje i kontrolu troškova.

Bif: Da li kriza utiče na razvoj i plasman novih tehnologija u vašoj oblasti?

I. Stanković: Implementacija novih tehnologija ne može biti zaustavljena, kako u razvoju tako ni u plasmanu. Nove tehnologije pokreću svet i čine ga boljim mestom za život. Sa aspekta naše kompanije, mogu reći da je Sektor istraživanja i razvoja veliki troškovni centar. Mi konstantno trošimo dvocifren procenat prometa na razvoj novih tehnologija i ta vrsta investicija jedina nije predmet revizije. Lexmark konstantno ulaže najmanje pola milijarde dolara godišnje u istraživanje i razvoj i to ulaganje neće biti umanjeno ni ove, ni sledeće godine.

Bif: Srbija je država u tranziciji sa nedovoljno uređenim pravnim okvirima skoro za sve grane privrede. Šta je od svega ovoga što ste pomenuli još uvek teško primeniti u Srbiji?

I. Stanković: Pravni sistem je najveća kočnica daljim integracijama Srbije. To se reflektuje i na poslovnu klimu i na procenu pravne sigurnosti kompanija. Sve se to može relativno brzo nadoknaditi ako postoji volja glavnih političkih subjekata u Srbiji. Ono na čemu treba raditi paralelno sa akcijama koje Vlada Republike Srbije preduzima da smanji razlike između domaćeg i internacionalnog, su pre svega neke opšte stvari, recimo privredna, pa što da ne i opšta kultura. Ja se na primer, radujem danu kada ću na autobuskoj stanici u Beogradu videti red za ulazak u autobus i nadam se da taj dan nije daleko…

Uroš Nedeljković

broj 57/58, jul/avgust 2009.