Cifre, zločinci, heroji

PjerđorđoOdifredi, “visokokvalifikovani” popularizator matematike, piše neki dan: “Previše sedmica i malo petica – ključ za otkrivanje krađe”. Reč je o izborima u  Iranu i podvrgavanju njihovih rezultata kontroli uz pomoć Benfordovog zakona. Frank Benford, ima to i na Wikipediji, otkrio je 1934. godine učestalost ponavljanja pojedinih cifara u prirodnim fenomenima od vodostaja, izbornih rezultata, do statistika bejzbola. Istina, to je već 1881. ustanovio astronom Sajmon Njukomb, ali se nije potrudio da definiše precizno, pa je Benford, uradivši posao do kraja, mogao da mu da i ime: “Benfordov zakon”. Zakonitost koju je Benford opisao sastoji se u učestalosti pojavljivanja pojedinih cifara u nekom nizu brojeva. Na primer, broj 1 se ponavlja sa učestalošću od 30 odsto, broj 2 već pada na 18 odsto i tako sve niže do devetke čiji je procenat 4,6 odsto. Ako se uvede i nula tada procenat sledećeg broja 10 pada na 4,1 odsto, a poslednji broj 99 se pojavljuje sa učestalošću od samo 0,4 odsto. Analizirani uz pomoć Benfordovog zakona, nizovi cifara otkrivaju da li se i koliko kralo. Na primer, američke poreske vlasti masovno koriste taj zakon u kontroli poreskih prijava.

Zvanični rezultati izbora u Iranu pokazuju, na primer, da se cifra 5 pojavljuje u 4 odsto slučajeva, a cifra 7 u 17 odsto slučajeva, što je prirodnim tokom apsolutno nemoguće – 5 bi moralo da se pojavi u 8, a 7 u samo 5,8 odsto slučajeva. Dakle rezultati su lažni. Hoće li zbog toga Ahmadinedžad poništiti izbore? Ni slučajno! Čak, i onaj ko ništa ne zna o matematici shvata da Musavi nije mogao izgubiti u Teheranu, a pogotovo ne u svom Tabrizu, a rezultati govore suprotno i to procentualno skoro isto u oba grada. Izborni su rezultati štelovani i to sa istim koeficijentom svugde, pa posle još malo dolickavani da izgledaju verdostojnije. Za te i takve rezultate najviša verska vlast u islamskoj republici, Duhovni vođa, mračni ajatolah Ali Hamenei (Khamenei) rekao je da su tačni i definitivni i da će svako ko protestvuje protiv njih biti surovo kažnjen.

Naš predmet je upravo ta svemoćna verska vlast, jer onaj Mohamad (Ahmadinedžad), pasardani i njihov podmaladak - basiji, su samo izvršioci. Odgovorni za zločine, dakako, ali izvršioci. Njima je ajatolah naredio da ubiju svaki Glas, a glas se na farsiju kaže Neda - ona ubijena devojka tako se zvala. Cinizam te vlasti je “poštovanje zakona vere”, koji zabranjuje muslimanima da dignu ruku na ženu, sem na sopstvenu. Zato su formirane oružane ženske jedinice – Ašura - da one tuku žene, jer žene su najenergičnije tražile promene. Na svaki način treba ubiti Glas, medije, svaku mogućnost da se sazna šta se dešava. Softver za to ubijanje napravili su Nokia-Siemens! Koliko da se zna. Posao je odlično plaćen, a to malo ko publikuje. Iščeprkao sam kako je još Volter (1756.)  rekao: “Surova cenzura samo verifikuje shvatanja protiv kojih je usmerena”. Ne odoljevam da citiram i Džona Stjuarta Mila, iako znam da sam to već negde ranije upotrebio, da je: “Sprečavanje iznošenja mišljenja kriminal potkradanja čitavog čovečanstva”.  

Svi znaju za preventivno isključene mobilne na dan izbora, zatim da su u opštim čistkama u zatvor do 29. juna strpana 33 iranska novinara, onda  su proterani neki strani novinari, Reporteri bez granica tvrde da Evin, sabirni centar za uhapšene, liči na stadion Santiaga de Čile u doba Pinočea, itd, itd. Tako je ostala dostupna samo malom broju ljudi (uglavnom onih iz vlasti) vest da je general Ali Favzi, komandant divizije Seid-ol-shohada, koja drži Teheran, odbio da pošalje jedinice da “tuku i ubijaju decu”. To časno ponašanje platio je nestankom – čak mu se ni ime više ne sme pominjati. A on je heroj, kao što je za ceo svet heroj i onaj momak sa pijačnim kesama, što je na Tjenanmenu sprečavo tenk da prođe. Uz njega, barem za mene, heroj je i tenkista! To naglašavam, jer taj tenkista je sa 42 tone tenka 88C MBT, čije komande je držao u rukama, mogao da samelje - da zbriše i sa zemlje i iz istorije vršnjaka koji je herojstvo učinio „banalnim“. A nije. Pokušavao je da ga zaobiđe. Najteže je biti heroj protiv „svojih“, zato gajim divljenje prema onima koji dignu glavu unutar mehanizma totalitarnog režima – njih treba pamtiti. Setite se Ljubinke Trgovčević, članice predsedništva Srbije, prva je Miloševića prozrela i odbil da mu služi. Ne postoji čak ni NVO koja bi protežirala te ljude. Njih kao da se svi boje, sa njima ni jedan režim nije siguran. Za takve je sasvim sigurno da im se, ako nestanu, nikada neće ući u trag, pa neće čak biti upisani ni u “desaparecidos” – iščezle. Neustrašivih časnih ljudi je malo, kao i svega što mnogo vredi.

Milutin Mitrović

broj 57/58, jul/avgust 2009.