Izvinjenje

Revnosniji čitaoci ove rubrike već su se navikli da ovde neće naći događaje, koje uslovno definišem kao „hardware“, za mene je to recimo početak ofanzive u Avganistanu, odlazak Majkla Džeksona ili pronalazak petog Mikelanđelovog autoportreta  – teme kojima se bave svi redom. Onaj „software“ za kojim tragam imalo je obraćanje predsednika Obame muslimanskom svetu. Međutim, kad sam pročitao u „Političkom žurnalu - Pogled“ (dodatak riječkog Novog lista) tekst Zlatka Dizdarevića o tom događaju, nisam imao izbora nego da od teme dignem ruke. Tog prokleto dobrog novinara nije uspela da korumpira čak ni aktuelna funkcija bosanskog ambasadora u Jordanu. Evo samo završne rečenice: „Ako je sve to što je kazao Obamina istinska politika, koju hoće da realizira – neka mu je Bog na pomoći. Ako je to što je onako lijepo zborio samo priča o principima, o ’snu koji ima’ – onda ništa“.

Opredelio sam se: 18. juna 2009. godine, američki Senat je usvojio rezoluciju o izvinjenju Afro-Amerikancima - posle 402 godine od zvaničnog uvođenja ropstva u Virdžiniji, 144 godine od njegovog ukidanja 13. amandmanom na Ustav i 8 meseci od izbora prvog Afro-Amerikanca za predsednika te zemlje. Da li je tu kraj? Ne. Nije kraj, ali jeste još jedan početak. Ni formalno nije kraj, jer tekst treba da bude usvojen u Kongresu kao „House Apology“. Toliko godina i toliko procedure da bi jedna od najliberalnijih zemlja izrekla  – Sorry!  U vreme dolaska na vlast Buša Jr. nastao je fantastičan sajt: Sorryeverybody.com koji je bio zatrpan porukama izvinjenja svetu sledeće sadržine: „Not all Texans like Bush – Sorry from 50 % of Texas“, „We are so sorry“, „We are realy sorry – we nonmilioner love you“. Desilo se da je isti taj Buš jr. završivši mandat izjavio da se kaje što je na osnovu lažnih informacija ušao u rat. Šta li to znači za porodice nekoliko hiljada poginulih američkih vojnika i nekoliko stotina hiljada drugih, najčešće nedužnih žrtava, manijakalnog „širenja demokratije“. Kako to čuju veterani-invalidi dok u kolicima igraju košarku, tenis...

Britanski premijer Gordon Braun je pre mesec dana uputio izvinjenje svojim sugrađanima zbog nedovoljno efikasne akcije vlade protiv krize. Uopšte, Britanci vode na listi osećajnih, onih koji su spremni da priznaju svoje greške. Sećate li se filma „Riba zvana Vanda“? Tamo neki Italijan Faci ili Faceti, tako nekako, hoće da presvisne, ali nije u stanju da prevali izvinjenje. To Britanci ne razumeju.  Princ Čarls se na britanskom kongresu arhitekata javno izvinio što je zagovarao projekat novog krila Nacionalne galerije – „monstruma, zbog kojeg dugujem izvinjenje“. Robne kuće Marks & Spencer povećale su u jednom trenutku cene XL prslučića za robusnije dame. Doživeli su opšti bojkot i odgovorili masovnom kampanjom u novinama i na bilbordima: „We boobed“ – Zabrljali smo, ali ima i podtekst vezan za grudi, odnosno grudnjak, koji ne  umem da prevedem. Aleksandar Lebedev, milijarder, bivši KGB, kupio je londonski Evening Standard i izmenio sve: izgled, uređivačku politiku, izbacio primitivizme koji, kao, uvećavaju tiraž, i na naslovnoj strani prvog novog broja uputio izvinjenje čitaocima što su do tada čitali budalaštine.

To su kurioziteti, koji donekle ukazuju na samokritičnost. Ostaje, međutim, duboka, bitna i neophodna varijanta izvinjenja koju je najteže izreći. Papa Vojtila učinio je katoličkoj crkvi neizmernu uslugu izvinjavajući se Jevrejima, Turcima, protestantima, muslimanima, pravoslavcima, afričkim vračevima... Benedikt XVI – Racinger Jozef, bolje što to ne radi – niko mu ne bi verovao. Najviši domet iskrenog izvinjenja ostaje u istoriji zapisan pod 6. decembrom 1970. godine kada je Nemački kancelar Vili Brant kleknuo pred spomenikom žrtvama varšavskog geta i molio oproštaj – on koji je bio učesnik otpora fašizmu. Tim gestom Nemačka je časno priznala svoju kolektivnu krivicu i krenula da postaje istinito demokratska zemlja.

Ne treba zaboraviti da dok su nemački nacisti sistematski ubijali u getu, sa druge strane Visle stajala je Crvena Armija i čekala da obave posao. Sramni deo istorije inače možda najzaslužnije pobednice nad fašizmom. Za to bi se Rusi možda formalno mogli izvući, ali moraju  tražiti oproštaj za Katinsku šumu gde su 1940. godine pobili 20.000  poljskih oficira, uglavnom  mobilisanih intelektualaca. Taj zločin i sramota (koje je prvi kod nas prikazao Makavejev u „Misterijama organizma“) ostaće i na savesti budućih generacija Rusa, kao što će Srebrenica ostati na generacijama Srba, sve u dok obe te zemlje ne sazre politički, etički, moralno pa da njihov neki predstavnik proceni da je „ovlašćen“ da se izvini za učinjene strahote. Taj dan mora doći.

Milutin Mitrović
broj 57/58, jul/avgust 2009.