Funny things

Komentar na svom blogu: “The conscience of a liberal” novoproglašeni nobelovac Pol Krugman je u rano jutro 13. oktobra počeo rečima koje su naslov ovoga teksta. Te “funny things” (smešne, vesele, luckaste stavri) zapravo su saznanje da je dobio ovogodišnju Nobelovu nagradu za ekonomiju, o čemu je smeo javno da govori tek nakon zvaničnog obnarodovanja, nekih desetak sati kasnije.

Na večito prvo pitanje: da li je neko zaslužio nagradu ili ne, nisam kvalifikovan da odgovorim, tim pre što će se čitaoci dužeg pamćenja setiti da su to ime, odnosno citate iz njegovih tekstova, mogli naći u priličnom broju mojih članaka. Pol Kugman je rođen 1953. godine na Long Ajlendu, studirao na Jelu, doktorirao na MIT, tezom koju je radio kod Dornbuša, a predavao na Jelu, Harvardu, MIT, Stenfordu, London School of Economics i sada na Prinstonu. Već 9 godina dva puta nedeljno, tempom profesionalnog novinara, objavljuje ekonomsko-političke komentare u New York Times-u.

Njegov “novinarski kolega” Aleksander Stajl prognozira da bi Krugman mogao prvi u svetu dobiti uz Nobelovu i Pulicerovu nagradu. Iako demokrata po opredeljenju bio je Reganov savetnik, ali ne i Klintonov. Kritikovao je Klintona, a ima primedbi i za Obamu, ali to kako je razbucao Buša i njegove  “neokone” graniči se sa okrutnošću.Napisao je dvadesetak knjiga, među kojima su poseban odjek imale Peddaling Prosperity i The Conscience of a Liberal. Za ovu poslednju, izašlu krajem prošle godine, kolege su mu rekle da je šteta što je, tako talentovan, njom za svagda zatvorio sebi vrata Nobelovog komiteta. Pokazalo se da je Nobelov komitet slobodoumniji nego što su mislili. Bavio se stručno i napravio pomake u teoriji trgovine, valutnim krizama, međunarodnoj ekonomiji (dva toma i četiri izdanja), protekcionizmom, učinio je ogroman korak u popularizaciji ekonomske nauke, a kao novinar i dalje propagira neokejnzijanski humani pogled na ekonomiju. Dodela Nobelove nagrade njemu komentarisana je u velikoj štampi kao “Evropski šamar Bušu i neoliberalizmu”. Od pre dve godine upozorava da Amerika srlja u krizu nekretnina koja će je dovesti u situaciju iz 1929. godine, a sve to kao posledica divlje deregulacije.

Umesto deljenja komplimenata dobitniku naštrpkaću detalje iz nekoliko njegovih najsvežijih tekstova iz New York Times-a:

26. mart 2008.

Sadašnja finansijska kriza samo je ažurirana verzija talasa navale na banke, koji je pogodio Ameriku početkom tridesetih godina... Kongres je tada doneo mere koje će garantovati da se nešto takvo nikada ne ponovi - sistem pravila ponašanja i garancija koje su stvorile mrežu sigurnosti u finansijskom sistemu... Volstrit je besneo zbog mera koje su smanjivale rizike, ali i moguće dobitke... kao odgovor stvoren je bankarski “sistem u senci” što se bazirao na kompleksnim finansijskim dogovorima za zaobilaženje propisa koncipiranih da garantuju sigurnost bankarskih aktivnosti. Bankarski “sistem u senci” preuzimao je sve više kontrolu nad aktivnostima banaka, jer je prenebregavajući  propise bio u stanju da nudi bolje uslove... Šta uraditi? Podvesti pod kontrolu “sistem u senci” bez okolišenja...

29. maj 2008.

Porast nejednakosti u SAD nema paralele u drugim razvijenim zemljama. Margaret Tačer je povećala ekonomske nejednakosti, ali ne toliko kao danas kod nas. Izgleda da je politička promena neminovno rešenje... Buš nas je uveo u rat sa Irakom, računajući da će to biti zgodan ratić, što će mu pomoći da bude reizabran. Uz njega su ultrakonzervativci ovladali svim polugama vlasti, ali su i pokazali nesposobnost da vladaju... stvorili su atmosferu nepotizma i korupcije koja je zahvatila ceo aparat Bušove administracije...

17. jun 2008.

Najoduševljenije pristalice Baraka Obame tvrde da će njegov dolazak u Belu kuću značiti transformaciju Amerike. Uz najviši respekt prema Obami, to je pogrešno rezonovanje. Da se Amerika nije promenila već ranije, da rasizam nije izgubio snagu svog ugriza, uprkos svim sposobnostima on ne bi postao kandidat za predsednika..

14. oktobar 2008.

Pomoć zaduženim vlasnicima kuća ne bi imala efekta na pokrivanje ogromnih gubitaka olakih zajmova, čak i da se to učini postupak bi bio vrlo spor da bi obuzdao  sadašnju paniku. Najprirodnija intervencija bi bila sučeliti se sa problemom neadekvatnosti kapitala tako što bi vlada snabdela kapitalom finansijske institucije u zamenu za odgovarajući deo vlasništva... Gordon Braun je to prvi uradio i ako drugi krenu njegovim primerom svetski finansijski sistem će biti spasen.

Milutin Mitrović

broj 49, novembar 2008.