"Jedina alternativa privatizaciji je partijsko vlasništvo nad državnim i društvenim kompanijama" ocenio je Boško Živković, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i savetnik premijera Srbije. Na okruglom stolu investiciono-konsultantske kuće Citadel usledila je gorka diskusija o manjkavostima privatizacije u Srbiji i privlačnosti podržavljenja u doba ekonomske krize.
Direktor Citadela Milutin Nikolić rekao je da je zaprepašćen odlukama zvaničnika o podržavljenju PKB-a, Novosadskog sajma i Luke Novi Sad kao i najavama da bi isto moglo da se desi Beogradskom sajmu ukoliko tender ne uspe. “ Podržavljenje kao koncept je istorijski poraženo” smatra Nikolić koji privatizaciju smatra suštinom reformi privrednog sistema Srbije. Kratak pogled van naše zemlje, međutim, govori o tome da, za promenu, ne idemo mimo sveta-svakodnevno stižu vesti o državnoj pomoći ili preuzimanju neke perjanice privatnog sektora, slomljene pod pritiskom ekonomske krize.
Postavlja se pitanje da li svaka država odnosno državno uplitanje u vlasništvo može da napravi jednaku štetu. Profesor Boško Živković mišljenja je da je u Srbiji partijsko vlasništvo nad velikim kompanijama, već osetno u javnim preduzećima, jedina alternativa privatizaciji. “ Preduzeće X dobija državne subvencije, ono je pod ingerencijom partije C, koja se bori da subvencije budu dodeljene, ali ne i da budu produktivno upotrebljene. To je začarani krug koji dovodi sa jedne strane do havarije u budžetu a sa druge do havarije preduzeća” opisao je Živković posledice “partijskog vlasništva” prema definiciji dr.Aleksandera Bajta.
Prof. Živković bez ustezanja ocenjuje da je sistem aukcijske privatizacije u Srbiji “brzo kolabirao”, dovodeći do toga da novi vlasnici postanu oni za koje je čaršija mnogo pre zvanične prodaje znala da su bacili oko na firmu. Boško Živković zato smatra da mora doći do promene koncepta privatizacije zato što je na redu prodaja “porodičnog srebra”-velikih javnih preduzeća poput Telekoma Srbija i Elektroprivrede. “Privatizacija i prihodi koje ona donosi moraju na bolji način da budu povezani sa stvarnim potrebama budžeta” rekao je Boško Živković i ocenio da budući prihodi od prodaje velikih javnih preduzeća moraju da budu iskorišćeni krajnje svrsishodno, i to za rešavanje suštinskih uzroka fiskalne neravnoteže, među kojima prednjače ogromna izdvajanja za Penzijski fond. “ Tako bi privatizacija ponovo postala socijalno prihvatljiva” objasnio je Živković.
Kraj juna obeležila je vest da će oko sto hiljada zaposlenih i članova njihovih porodica ostati bez zdravstvene zaštite zato što im preduzeća godinama nisu uplaćivala doprinose za zdravstveno osiguranje. Ispostavilo se da njih 30 hiljada “radi” u 60 državnih i društvenih preduzeća u restrukturiranju. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, koje je galantno platilo račun od 300 miliona dinara za neuplaćene doprinose, pokrenulo je stečaj ili likvidaciju u 300 društvenih i državnih preduzeća “koja nemaju perpektivu na tržištu”. Bila kriza ili ne, izgleda da je naša država jednako nemarna kada dođe do poštovanja zakonskih obaveza, kao i privatni vlasnici koji su kupovali firme na aukcijama Agencije za privatizaciju, a potom zaboravljali da isplate zarade i doprinose.
Milutin Nikolić založio se “za nastavak privatizacije po svaku cenu, makar za evro po firmi, samo da kapital dobije pravog vlasnika na transparentan način”. Prosečan srpski političar će se zagrcnuti zbog svake reči u toj izjavi.
Milica Milovanović
broj 57/58, jul/avgust 2009.
