Kratkoročni računi

Piše mi prijatelj, preduzetnik, dakako mali, pa mi se čini da vredi da to i drugi pročitaju. Ima cifara i procenata, koliko za numerologiju, ali i muke čoveka koji želi nešto da uradi, da sam obezbedi sebi i onima što sa njim zajedno rade koliko da pristojno žive. Evo šta kaže: „Skroz sam odlepio zbog ovih koji vode zemlju. Taman sam sredio papirologiju za vrlo povoljan kredit, kad eto saznam da je doneta uredba Narodne banke po kojoj krediti iz inostranstva za obrtna sredstva moraju da imaju grace period (poček) od šest meseci, a mi se dogovorili na četiri meseca. Srećom, kreditor uviđavan, pa pristane na izmenu.

Ne shvatam šta se guvernera tiče kada ću ja početi da vraćam pare, a ne to što sam dobio kredit sa kamatnom stopom nižom od najniže u našoj zemlji. Zar nije svaki evro, koji sada u krizi uđe u ovu zemlju, dragocen? Možda guverner veruje Dinkiću da se kriza izduvala u februaru. Preturim to ipak preko glave kad me dočeka saznanje da su preko noći povećali doprinose na plate i honorare. To je neizdrživo. Primoravaju nas, koji pošteno želimo da radimo, da idemo u sivu zonu. Znam da će svi, pa ću morati i ja, da nominalno smanjim isplate, pa da plaćam ljudima razliku u kešu. To što prime pravdaće računima za taksi, izmišljenim poslovnim ručkovima za koje nabave samo račun. Država će tako dobiti manje para, a izazvala je već bes firmi koje još solidno rade.

Oko 60 odsto preduzeća je nelikvidno. Naplata usluga firme koju vodim je pala na 25 odsto. Najveći dužnici, preko 80 odsto, su javna preduzeća, državna administracija, ministarstva i agencije. Sama vlada nam duguje preko 6.000 evra, ukupan dug sada iznosi 40.000 evra. Imamo sve više klijenata i posla, a sve manje para. Ne bi me povrh svega iznenadilo da krene i inflacija. U međuvremenu se zucka o prevremenim izborima. Još i to. Juče smo žena i ja prvi put zakukali što nam deca nisu otišla odavde.

Kod mene radi blizu 60 ljudi, od kojih 40 honorarno (autorski ugovori) – takva je vrsta posla. Država je do sada na ime raznih poreza i doprinosa uzimala na honorarce, koji imaju stalno zaposlenje 33, a sada će uzimati 48 odsto, za one koji su nezaposleni ranije je uzimala 48, a sada 77 odsto. Valjda misle da će nas tako naterati da mi rešavamo problem nezaposlenih na koje bi se, kad pređu u stalni odnos ukupna davanja svela na 64 odsto. To je suludo. Pogotovo kada se uporedi sa susednim zemljama. U Hrvatskoj su poreska davanja na stalno zaposlene 50 odsto. I kod njih je kriza, ali ne menjaju. E, sad neka me neko ubedi da je ono što hrvatska država daje poreskim obveznicima kao protivvrednost na nižem nivou nego ono što dobijaju naši građani – mislim na obrazovanje, zdravstvo, socijalnu politiku, o putevima i infrastrukturi i da ne govorim...“

Moj je prijatelj „častan čovek, neosporno“. Nije ni razmetljivac, ni kukumavka. Imao je hrabrosti da umesto jadikovanja, sa ono para što je napabirčio i izpozajmljivao uskoči u lični rizik. Računao je na okrutne bankare, tajkune, na nelojalnu konkurenciju, ali ne i na to da će mu država biti najveći neprijatelj. Možda je to pismo meni napisao zato što zna da sam često u svojim tekstovima pisao da je još od Marka Aurelija „porez cena civilizacije“. I dalje ostajem pri argumentima koji dokazuju da je obećanje smanjenja poreza najčešća i najefikasnija populistička laž, kojom se od birača prave budale uoči izbora. Te da je ukupan nivo življenja u civilizovanim zemljama sa visokim porezima, viši nego u onima sa naglašeno niskim poreskim stopama. Međutim, naši se upravljači ponašaju kao da nismo civilizovana zemlja. Ti porezi nisu „cena civilizacije“ nego ceh za neuko vođenje zemlje, za međusobno potkupljivanje opskurnih političkih partnera, za korupciju koja buši gume na putevima što vode u civilizaciju. Tako se tretiraju građani u afričkim diktatorskim i južnoameričkim banana državama. Ako neko od „njih“ – sasvim je na mestu ta distanca trećeg lica, koju moj prijatelj upotrebljava za one što vladaju – dakle, ako neko od njih, u populističkom rimejku istorije, drži do Miloševog pravila da haračlije zatežu sve dok se narod buni, a popuštaju kad se narod ućuti, mogao bi se grdno prevariti. Harač nije kategorija trećeg milenijuma. MMF je uslovio one tri milijarde kredita „oštrim“ merama, ali ne protiv onih koji stvaraju, nego protiv onih koji rasipaju.

Od četiri osnovne računske radnje dve su negativne – oduzimanje i deljenje. Kako da oni koji vode ovu zemlju jedino za njih znaju? Mora biti da ipak postoje nekih koji znaju da sabiraju i množe.

Milutin Mitrović
broj 56, jun 2009.