Taknuto - maknuto

Barak Obama je 17. maja stekao diplomu honoris kauza na Notrdam (Notre Dame) univerzitetu u Indijani, za koji važi tvrdnja da je katoličkiji od Vatikana. Tu je po prvi put javno doživeo da mu uz hvale uslede zvižduci. Tako obično počinje. Vikali  su mu  „Doktor abortus“, prekidali ga dok je govorio. Predsednik univerziteta otac Dženkins, kao glavnu zaslugu naveo mu je „pobedu u bitci  protiv rasističkih predrasuda“. Koliko god je to tačno, činjenica je da Obama o rasizmu nije progovorio ni reči, ni ranije ni sada. Manje bezazleno događa se u Teksasu. Ta večno  buntovna američka država preti da postane njihovo Kosovo.

Počelo je 15. aprila za „Tax day“ - najomraženiji dan kada se plaćaju porezi, uzvicima „Tax day – Tea Party“ par hiljada demonstranata, delom kostimiranih tako da podsete kako je Teksas, otet od Meksika, postao nezavisna republika 1836. da bi ga  Amerika anektirala 1845. godine. Ono „Tea Party“ valjalo je da upozori na „Bostonsko pijenje čaja“ - kada su se Amerikanci pobunili i počeli borbu za osamostaljenje od Engleske. Guverner Rik Peri, upustio se u opasnu igru secesionizma optužujući, na masovnim mitinzima, „socijalističku“ federalnu vlast da im krade novac i atakuje na slobodu teksaške države. Ultradesničarska  Fox News (TV) zdušno se stavila na stranu pobunjenika.

Ako do sada nabrojano svedemo ipak na politički  folklor, ostaje za ozbiljno razmatranje činjenica da je poslednjeg dana aprila isteklo prvih 100 dana Obamine vladavine, kada se podvlači crta i prekida tolerancija prema novoizabranoj vlasti. Valja se prisetiti da je još u izbornoj kampanji Obama natuknuo kako je predsednik Ruzvelt, u krizi 1929. godine dobio (prvi na svetu) tih 100 dana tolerancije, a kako bi njemu bilo potrebno svih 1.000 dana da Ameriku „podigne iz prašine“. Ponaša se kao da mu je to odobreno. „Reformu iz snova“ -  uvođenje garantovanog zdravstvenog osiguranja svih stanovnika obećao je 11. maja. Kako on navodi: „Trošimo  na zdravstvo više nego i jedna zemlja na svetu, a 46 miliona naših sugrađana nema nikakvo zdravstveno osiguranje, jer je to privatan posao“. Američka medicina jeste vrhunska, ali je zdravstvo prema rangiranju SZO tek na 16 mestu. Da bi se realizovala namera potrebno je izdvojiti 2.000 milijardi dolara u narednih 10 godina. Velike pare, ali i veliki stimulans. Međutim te pare su žestok udar na privatno osiguranje. Što može biti opasno.

Znalac američke situacije Vitorio Zukoni piše: „Od 20. januara Amerikom upravlja jedan smireni čovek. Bez trunke fanatizma njegovog prethodnika, bez namere da spasava univerzum od Zla“. Čak i skeptični Wall Street Journal odaje priznanje: „Uspeo je (Obama) da ubedi, jednog po jednog relevantnog skeptika, da će uraditi ono što obećava“. Ta smirenost, ozbiljnost i vraćeno poverenje u politiku glavni su dometi prvih 100 dana. Objektivno, malo je šta u rađeno do kraja. Obećao je da će zatvoriti Gvantanamo, a on još postoji. Obećao je da će rešiti sukob na Bliskom Istoku, nije se maklo dalje od postepenog smirivanja. Obećao je razumevanje sa Iranom, puštanje iz zatvora „novinarke – špijunke“ samo  je zračak nade. Obećao je da će srediti gubitničke banke i kompanije. Ni jedna banka nije nacionalizovana, pa ni onaj mrtvac iz Detroita. Istina, General  Motorsu je postavljen uslov da smeni svog bossa, ako želi da dobije državnu pomoć za opstanak. Svemoćni menadžer Rik Vagoner je odleteo, ali sa „zlatnim padobranom“ od  22,1 milion dolara. Bankama koje uprkos pomoći nisu u stanju da srede račune poručio je da neće dobiti više ni dolara ako ih vode isti oni koji  su ih upropastili. Bar deset „čuvenih“ bankara pakuje kofere. Govorio je: „Nikada više neće  vladati Wall Street (berza) nego Main Street  (glavna ulica)“. To je već posao koji zahteva dublje promene. Zato dva levo angažovana nobelovca, Pol Krugman i Jozef Stiglic pišu  gotovo identične tekstove o sadašnjoj situaciji: „Evidentno je da vlada spasava banke od bankrotstva. Ako sve bude išlo dobro, banke će opet raditi isto i dovesti do nove krize“ – Krugman. „Banke dobijaju pristup do jeftinih fondova, dok kamate za druge ostaju visoke. Takvo saniranje sistema je skupo i nepravedno, jer spasava one koji su doveli do ekonomske katastrofe“ - Stiglic. Pa ipak obojica, kao i ogromna većina drugih širom sveta ima poverenja da će Obama vremenom svoje poteze dovesti do kraja.

Postoji termin, koji je naslov ovog teksta, a koji bi šahisti iz finih kuća napisali: „Pièce touchée“ – figura koja se takne mora se i povući do kraja. Čini mi  se da je to ono što važi za Obamu i što mu očuvava visoko poverenje svuda. Mlad je, ima kad da povuče do kraja, sem...

Milutin Mitrović
broj 56, jun 2009.