Smešten neposredno ispod jednog od najlepših gradskih parkova, kultno je mesto sa dugom istorijom. I kako po neslavnoj tradiciji kod nas biva, danas liči na arheološko nalazište. Veliki sportski i muzički događaji, ali i prvi poljupci i bežanja sa časova, ostali su samo uspomena.
Bio je lepši deo svakodnevice ovog grada. Izgrađen je na mestu nekadašnjeg kamenoloma, po kome je i dobio ime: od turskih reči taš (kamen) i majdan (kop ili rudnik). Kažu da su sva stara zdanja u Beogradu, džamije, česme i ograde oko starih dvorišta, kao i turski bedemi, ozidani ovim kamenom. Njegova istorija je bogata. To je mesto gde se Karađorđe ulogorio sa ustanicima i odatle rukovodio opsadom Beograda, dve godine nakon izbijanja Prvog srpskog ustanka. Tu je obelodanjena i odluka turskog sultana o unutrašnjoj nezavisnosti Srbije 1830. godine. Jedno vreme je bio i beogradsko groblje na kome su sahranjeni najpoznatiji ljudi tog vremena: Toma Vučić, Ilija M. Kolarac, Đura Daničić, Josif Pančić. Između dva svetska rata podignuta je sadašnja crkva Svetog Marka.
Podilazi jeza danas kada se uđe u ovo zdanje, potpuno oronulo od nemara. Godinama unazad ugostilo je Eltona Džona, Tinu Tarner i Reja Čarlsa. Jedan od poslednjih velikih događaja bio je festival Jelen pivo live, u septembru prošle godine. Tada su organizatori morali da preduzmu posebne bezbednosne mere za posetioce, na parter se nije dolazilo kroz tunel, već su postavljene specijalne stepenice. A onda je nastalo zatišje, sve do 11. aprila ove godine kada je startovala inicijativa za obnovu omiljenog okupljališta Beograđana. Akciju „Taš je naš“ pokrenuo je Centar za nenasilni otpor, uz finansijsku podršku Balkanskog fonda za lokalne inicijative i pomoć učenika Pete i Prve beogradske gimnazije. Promoteri, Zoran Kostić Cane, frontmen grupe Partibrejkers, glumci Neda Arnerić i Branko Cvejić i selektor reprezentacije Srbije u malom fudbalu Aco Kovačević, svi su pojedinačno vezani za Tašmajdan svojim životnim pričama. Cane ga je nazvao „arheološkim mestom beogradskog rokenrola“. U programu koji se odigrao tog dana učestvovalo je oko 160 ljudi, uključujući i brojne javne ličnosti. Peticiju za uređenje je od tada potpisalo više od 900 ljudi.
Ono po čemu je Taš toliko čuven započeto je pedesetih godina prošlog veka. Izgradnja je započela 1952. godine, sa prvobitnom zamisli da bude stadion sa klizalištem. Projektant je bio arhitekta Mika Janković, koji je projektovao i stadion JNA. Mašine za pravljenje leda su dobijene iz reparacija od JNA i objekat je u stvari počeo da se gradi kao fabrika leda. Tašmajdan tada još nije imao današnje ime, već se zvao „Preduzeće za proizvodnju i prodaju leda“. Prve table leda su građani dobili sledeće ’53 godine, i taj proizvod je nazvan „higijenski led“. Stavljan je u frižidere kako bi se čuvala hrana, pošto u to vreme još nije bilo zamrzivača. U raskopan i posebno pripremljen teren, nalik na plitak bazen, ugrađeno je oko 20 km rashladnih cevi. Tim cevima je strujala takozvana „sola“, slana voda koja je bila rashlađena do minus 15 stepeni a zatim pomoću pumpi neprestano hladila ledenu površinu iznad cevi. Kada bi se zimska sezona završila i led istopio, cevi su bile pokrivane slojem mlevenog tašmajdanskog kamena pomešanog sa šljakom i crvenom zemljom, pa se tako klizalište pretvaralo u teren za odbojku, košarku ili tenis. Prva takmičenja su održana do kraja 1954. godine, uključujući i Evropsko prvenstvo za košarkašice. Stadion tada još nije bio završen, pa su na ulazima bile skele, a košarkašice su morale da se presvlače u gimnaziji pored, jer nije bilo dovoljno svlačionica. Košarkaši Crvene zvezde proslavili su na stadionu 1955. godine desetogodišnjicu velikim turnirom. Taš je postao slavan i po Devis kupu 1956. godine, doduše bez velikog uspeha domaće reprezentacije. Sledeće godine Taš je bio i domaćin prvog Svetskog prvenstva rukometašica, kada je Jugoslavija osvojila bronzu, na toj utakmici je bilo više od 8.000 gledalaca. Narednih godina održani su turniri u muškom i ženskom rukometu, Beograđani su videli pravu špansku koridu i još neke neobične događaje, poput automobilske fudbalske utakmice sa ogromnom loptom, koju su šutirale „fiće“.
Peticiju za obnovu je na Internetu podržao veliki broj javnih ličnosti. Na popularnom Facebook-u, grupi „Taš je naš“, pridružilo se više od 2.900 ljudi. Na tabli za diskusiju, sa predznakom Na Tašu... prijatelji su ispisali svoja sećanja. Odlazilo se na prve koncerte, oni koji nisu imali za ulaznicu širili su šipke na ogradi ka starom klizalištu i tuda se provlačili, u Taš klubu, ispod stadiona, igrao se bilijar za vreme škole, štopovalo se vreme trčanja gimnazijalcima Pete, bendovi u pokušaju imali su probe do ranih jutarnjih časova, sve dok ih neko ne bi poterao...
Jasna Ljubojević
broj 55, maj 2009.
