Od 19. do 22. marta u Rimu i Njujorku simultano se održavao Festival matematike, ove godine pod naslovom koji neovlašćeno nosi i ovaj tekst. Na tom trećem po redu Festivalu, koji je izmislio danas najpopularniji popularizator matematike Pjerđorđo Odifredi, a koji je dobrim delom uticao i na nastajanje ove rubrike i nekih tekstova u njoj, našlo se osam nobelovaca, tri nosioca „Filds medalje“, najpretižnije nagrade za matematičare ispod 40 godina i niz drugih matematičara, manje srećnih sa nagradama, ali ne i sa naukom.
Iako je to samo jedan od 33 italijanska festivala na najvišem nivou (ukupno ih Italija organizuje 1.200 godišnje) on je jedan od najuspešnijih i najneobičnijih u svetu. Neobičan je i po tome što, kako piše filozof nauke Đulio Đorelo, „U Italiji ako radiš nešto dobro, oteraju te“. Naime, inicijator i direktor Festivala Odifredi, koji je „umeo da sjedini brojnu publiku i visok kulturni nivo“, iz novina je saznao da mu se sprema smena zbog „samoreklamerstva“. Liči na zbivanja koja izgledaju samo naša. Tema ovoga teksta, ipak, neće biti lična sudbina tog univerzitetskog profesora, iza kojega stoji hrpa knjiga i popularnost na nivou TV zvezda, nego jedna od neizbežnih tema sa Festivala, „Brojke i kriza“
Šeldon Glašov (Sheldon Glashow), dakako jedan od nobelovaca (za fiziku) i učesnika Festivala, iznosi interesantnu tezu u anegdotskom obliku: „Zapazio sam kod mnogih inteligentnih studenata da su diplomirali, a da se boje matematike - nisu shvatili brojeve, aritmetiku, elementarnu algebru. Današnja finansijska kriza može biti uzrokovana i rasprostranjenim nepoznavanjem matematike tesno povezane sa novcem. Mislim na bankare, finansijere, političare, ljude iz vrhova ekonomske moći, ali i na obične građane. Možda bi stvari drugačije tekle da su i takvi učesnici Festivala matematike“. Teoriju igara u kojoj su matematika i ekonomija nerazdvojne Tomas Šeling (Thomas Schelling) i on je dobitnik Nobelove nagrade (za ekonomiju), svodi uslovno, poigravajući se terminima, na dva modela „soft“ i „hard“. Mekši model glasi: „Kada se dva ili više subjekata (osobe, vlade, organizacije...) odluče za isti izbor među različitim mogućim varijacijama, ishod zavisi baš od izbora za koji su se opredelili u odnosu na moguće rezultate; i od proučavanja metoda kojim će oni morati/moći da ostvare svoje međuzavisne odluke“. Ona tvrđa varijanta po Šelingu se može definisati kao „studije matematičkih modela konflikta i saradnje među onima koji su u ulozi da preduzimaju inteligentne i racionalne odluke“. Tih definicija u kojima su razlike u nijansama, za stručnjake dramatično važnim, amaterima izgledaju nedokučivo komplikovane. Na primer, Rodžer Majerson (Myerson), najnedavniji nobelovac (za ekonomiju) 2007. godine, smatra da je teorija igara „matematička analiza apstraktnih modela strateške kompetitivnosti...“ Suština našeg interesovanja nije u nijansama, nego u značaju matematičko – ekonomske teorija vredne razmišljanja tolikih dobitnika Nobelove nagrade.
Diva festivala bio je Džon Neš (John Nash), onaj koji je inspirisao Rasela Kroua (Russell Crowe) da napravi film „Beautiful Mind“ i dobije Oskara. Sećate se – matematičar koji se preko dve decenije lečio od paranoidne šizofrenije, da bi se vratio u normalu i postao - prema Wikipediji, najveći matematičar našeg doba. Za njega, na žalost, ostaje još vrlo malo prostora na ovoj stranici. Zato samo citati: „Matematički modeli nisu smišljeni da konstruišu sve komplikovanije finansijske instrumente i da dovedu svet u nevolju, odgovornost snose oni koji su modele upotrebili na pohlepan i iracionalan način... Takozvani ’Nešov ekvilibrijum’ u teoriji igara zamislio sam tako da pod određenim uslovima svi mogu da zarade, no isto tako može biti upotrebljen da svi izgube, što je, čini mi se, sada slučaj... Mislim da najbogatiji i najmoćniji segmenti svetske ekonomije nisu mnogo oduševljeni izborom Obame i njegovim receptima protiv krize... Međutim... Naći će se nova ravnoteža: ali moramo biti svesni da ćemo živeti na jednom znatno nižem nivou“.
Prebacivati krivicu na matematičare za ekonomsku krizu, iako je Neš matematičar koji je Nobela dobio za ekonomiju, podjednako je besmisleno kao kada bi optuživali Madam Kiri, zato što sumanuti Mahmud Ahmadinedžad želi da napravi atomsku bombu. Doktor Frankenštajn i njegovo monstruozno biće pripadaju literaturi, a ne nauci.
Milutin Mitrović
broj 54, april 2009.
