Dan Galai, Upravljanje rizikom: Ko upravlja ovom krizom i šta mi imamo s tim

"Rizik je sveprožimajući i trajni proces. Ne doneti nikakvu odluku tim povodom je takođe veoma rizično! Jasno je da se ljudi osećaju loše kada je reč o neizvesnosti, zato i polažu novac u banke jer misle da su se time oslobodili iste. Time rizik uklanjaju iz vidnog polja i osećaju se bolje, ali to je strategija noja. Zapravo, platili su da ne vide rizik, i time je odgovornost menadžera u finansijskom sektoru veća", kaže profesor Den Galaj.

Rizik je način života. Oni koji to ne vide spremni su čak i da plate da ne progledaju. Oni koji su uvideli da rizik postoji, pokušavaju njime da upravljaju kao i svakim drugim procesom u kompaniji. Takođe, kritična grupa ljudi koja je u okviru studija učila da se krizom upravlja ne prestaje da se pita - ko to upravlja ovom krizom?

Ovog marta Beograd je na poziv Internacionalnog centra za profesionalnu edukaciju posetio Den Galaj, vodeći svetski stručnjak za upravljanje rizikom i koautor bestselera o razumevanju i upravljanju rizikom u korporacijama „The Essentials of Risk Management“.

U okviru Risk Management Foruma ovaj profesor finansija i administracije na univerzitetu u Izraelu i gostujući profesor finansija na Univerzitetu u Kaliforniji, predsednik firme Sigma PCM i finasijski konsultant za vodeće svetske banke i korporacije (i štošta pride) ponudio je srpskim menadžerima neke odgovore i moguće strategije za dalji razvoj tržišta finansija. Pre svega da je sve što se dešava jedan normalan proces.

"Verujem da je ekonomska kriza normalna pojava, recesija je neophodna radi rasta privrede, ona je katarzična pojava koja se regularno dešava otprilike jednom u deceniji. Ova najgora kriza do sada je rezultat odugovlačenja i odlaganja i morala je da se desi još pre devet godina, ali je pre svega FED, kao i mnogi drugi, pogrešnim odlukama i kratkovidošću doprineo ovom sunovratu", tvrdi Galaj.

Zašto je upravljanje rizikom naročito bitno u vreme krize? Zato što se ekomske krize ne dešavaju prvi put i zato što su modeli upravljanja rizikom, iako zasnovani na pretpostavkama, razvijeni u stabilnom periodu.

Poslednji ozbiljni talas krize događao se od 1989. do 1991. godine. SAD su bile na ivici da uđu u krizu nakon oktobra 2000. godine to što je tada kriza odložena čini aktuelnu situaciju turbulentnijom nego što je trebalo da bude. Sektor proizvodnje izjednačio se sa industrijskim, a počev od 11. septembra 2001. godine kamatne stope su postale veoma niske. Tokom 2007. godine krediti za stanove bili su razlog bankrota – cene stanova od 2006. godine padaju a pritisak na tržište je rastao. Banke su pozajmljivale novac drugim bankama, tržište kredita je zamrznuto, i to je za posledicu imalo kolaps.

Perspektive diskonektovane Srbije čak i u recesivnom miljeu nisu nimalo loše ukoliko postoji čvrsta politička volja: „Kriza nije ista u svim zemljama iako su sve zemlje inficirane njome. Donekle to zavisi od nivoa razvijenosti tržišta, npr. u Engleskoj gde je tržište nekretnina brzo raslo kriza je bila burnija. Druga važna stvar su zakoni i kontrola, odnosno razvijenost tržišta, pre svega nekretnina – tamo gde je cvetalo imali su veće probleme, dok oni koji su bili relativno nezavisni od svetskog tržišta bolje su prošli, što je recimo sa Indijom bio slučaj. S druge strane, ja sam čikaški student i protiv sam toga da država interveniše, ali u slučajevima kada nema finansijskih inovacija država treba da se umeša da bi se došlo do novca od stranih investicija - pre svega da ohrabri banke da investiraju u lokalu“, zaključuje Galai.

Uz sve to ide i rizik za reputaciju: kako tretirate svoje zaposlene, kako se odnosite prema ekologiji, da li imate uspostavljena interna pravila ponašanja i da li to neko nadzire, da li konkurencija možda širi glasine o vama...sve to može da se vrati kao bumerang. Nezadovoljni i otpušteni radnici ako upotrebe medije veoma su opasni, i internet tu ima svoju ulogu u širenju glasina i manipulaciji informacijama, a to sve košta i ne treba olako prihvatati to šta Facebook i Google znaju o vama ili šta može da se kreira na tim mestima. Kako kaže Den Galai, zašto edukacija o tome koji rizik kompanija treba da preduzme a koji treba izbegavati nije opštepoznata stvar je nešto što zapravo spada u domen psihologije: modeli upravljanja rizikom ne mogu da otklone neizvesnost (ne, ona je životna činjenica) ali mogu biti korišćeni da se rizik definiše i proceni, da se uspostavi racionalna strategija koja bi umanjila rizik prodaje i kupovine tuđih rizika.

Preporuka za one koji ne žele da slede taktiku nojeva: savet za upravljanje rizikom u svakom poslu je izbegavati komplikovane finansijske instrumente ili šeme koje ne razumete. Obratiti pažnju na pretpostavke i procene koje se odnose na proceduru. Definisati “apetit za rizikom” u organizaciji i spremnost da ga preuzme. I treba razumeti ključni kod: da je za veći profit potrebno preduzeti i veći rizik.

Jelena Jovanović
broj 54, april 2009.