Urbanosaurusi
Beograd je postao veliko gradilište. Odjednom se svuda nešto zida, kopa, buši. Krenete li određenim ulicama na posao, kolege mogu pomisliti da ste rvačica u blatu (ako se tako zove takmičarka ove dubokoumne sportske discipline).
E, u ovakvoj situaciji se ja nađem svaki put kad izađem iz kuće. Verovatno i neki od vas. Ako izbegnete sve bare i tragove ogromnih kamionskih guma (naravno, blatnjavih) onda mora neko da proleti kolima i da vas poprska. Podrazumeva se, prljavštinom.
Kod mene u kraju kao proviđenje, javilo se rešenje ovog problema - u vidu komunalne službe koja dolazi da zakrpi našu bagerima izrovarenu ulicu. Amin!
Nismo verovali da će taj dan doći, mislim da je sada pola komšiluka otišlo da se pričesti i zahvali Bogu na ovom prijatnom izneneđenju.
Počeše tada radnici da asfaltiraju, a komšije srećne, samo što ne natakoše neku sirotu životinju na ražanj pa da slavlje bude potpuno. Ali.. Da, uvek taj partibrejker zvani „ali“. Da je to prošlo u miru i veselju, ne bi bilo ovog teksta.
Dođoh kući jednog dana i videh da je cela ulica asfaltirana osim jednog dela, oko automobila mog prvog komšije. Objasniše mi tada da čovek nije hteo da skloni auto i da je radnicima koji su na tome insistirali pretio pištoljem. Ne da čovek da se sklanjaju kola! Šta oni tu njemu ima nešto da rade, bolje blato da ostane, priroda je to (ovo je već moje nagađanje razloga). Nisam bila prisutna ovom događaju, ali znajući urođenu ljubaznost svog komšije, lako sam im poverovala. A naravno, auto je ostao na svom mestu.
Sve je po starom, samo je asfalt novi. Bar tamo gde su uspeli da ga ubudže.
A mene i dalje muči jedno pitanje. Volela bih da mi neko da objasni zašto dopuštamo da primitivci žive u gradu? Ko im dade dozvolu da siđu s’ brda, ostave jadne koze da se same napasaju i, zaboga - zašto im niko nije objasnio šta znači pojam „javno“ (poput javno dobro, javni radovi i sl)?
Ne, važno je da kopamo i gradimo velike zgrade, da potrpamo što više divljaka koji su proterani iz svoje plemenske zajednice, umesto da obrazujemo stanovništvo i usadimo mu neke građanske vrline. Hoće li se iko ikada u ovoj zemlji pozabaviti građanskim treninzima ili treba da uvedemo opet (kao u doba monarhije) dozvole za život u gradu, pa da pojačamo poljoprivrednu proizvodnju a u isto vreme dignemo nivo higijene i kultivisanosti (može i lepih žena) u gradovima?
Klopka
Nekoliko dana pred Novu Godinu šetala sam ulicama prljavog, ali sijalicama obasjanog grada. Ima u Beogradu nečeg lepog uoči svetkovanja. To je taj praznični duh, koji još uvek nije posrnuo u naletu ovog tranzicionog racionalizma. Tih dana svi izgledaju srećno. Niko nije u škripcu. Svi kupuju megalomanski, smeju se lucidno, dogovaraju gde će za doček, očekuju nešto od njega. Devojke su lepe, blještave i ozarene, a ako imaju sreće pored njih je zaprežni vo – momak/suprug koji nosi kese neobjašnjivog mu sadržaja. Tu je minijaturan veš monumentalne cene, šminka za koju mu nikad neće biti jasno na koji deo lica (ili tela, hmm?) se nanosi, i naravno, haljina koju će Ona obući samo te večeri. Ali, dobro, nek’ idu pare, samo kad je srećna i ne zvoca zbog one stare fotelje koja se ne uklapa u enterijer!
Prolazim pored Ateljea i gledam ta ozarena lica. Tinejdžerke se tajnovito kikoću. Svojim martinkama gaze sneg dok šire ruke da osete pahulje koje tek padaju. Mećava. Ali nekako, srećna mećava!
Utom, kod zgrade Radio Beograda primećujem nešto tamno, u svoj belini ovog prizora. Približavam se. Čovek leži na podu, zarastao u bradu, u pohabanoj odeći, i pokušava da se ušuška u jorgan. Pokušava da mirno spava. Stojim i gledam. Kao da su sati prošli. Sneg je napadao na njega. Jedva da se i vidi. Nigde više nema nikoga. Svi su se sklonili. Postalo je suviše hladno. Ni kučeta, ni mačeta. Jedino čovek ogrnut jorganom i ja...
Pričala sam svima o ovom prizoru. Htedoh da napišem tekst o tim nersećnim ljudima, nesrećnim sudbinama, gubitnicima tranzicije i sl. A onda mi je kolega pročitavši tekst, objasnio da je čovek o kom sam upravo pisala odbio pomoć humanitaraca i prenoćište u prihvatilištu. Lepše mu da spava na ulici. Gotovo da sam upala u klopku stereotipnog narodskog razmišljanja o celoj ovoj situaciji, i stidim se toga. Naravno, uvek i svuda ćemo se susretati sa tragičnim stvarima, ali i tu treba da važi ono staro pravilo – ispeci, pa reci.
Marija Dukić
broj 40, februar 2008.
