Govori srpski da te ceo svet razume

Opšte je poznato da ako odete u bilo koju stranu zemlju, ne bi trebalo na srpskom da psujete kasirku dok joj se smeskate, jer postoji mogućnost da je sa ovih prostora. I da razume neki on naših jezika. To možete otkriti na više načina. Primera radi, pretpostavimo da ste vi i vaša drugarica ekstremno netalentovane za orijentaciju u prostoru i da lutate po užem centru Barselone satima. Zaustavljate dve sredovečne žene i piatate ih „Do you speak english?“ Kada odgovore sa ne, idete na drugi internacionalni tj gastarbajterski jezik. „Do you speak serbian?“ Odričan odgovor. Zahvaljujemo se i krećemo dalje. No, zaustavlja nas jedna od njih.“Ali govorimo hrvatski!“ E sad se razumemo.

Tada sam promenila taktiku. Prvo pitam da li govore srpski. Španci i Francuzi ioanko ne znaju engleski, veća je mogućnost naleteti na nekoga ko govori srpski. To nas vraća na naslov. Govorite srpski...

Nego, činjenica da nas ima mnogo u svim zapadnim zemljama i nije neko veliko otkriće. Zašto bi pisali o tome? Samo trošimo strane, a ja izgledam kao nečija ćerka koja po svaku cenu hoće da piše u novinama, pa hajde da piše bilo šta. No, jedan dogadjaj ipak ima veze sa ovom temom. Naime, autorki ovog teksta se u Beču skoro desio zanimljiv susret sa jednim plakatom. Dok je vodič objašnjavao ko je gradio koji dvorac, gde je šta srušeno za vreme Drugog svetskog rata, koja Likovna akademija je odbila Hitlera (loš potez, navukli su gnev na sebe) ugledala sam plakat koji ljude na srpskom obaveštava gde će gostovati Šaban Šaulić. Ovaj spektakl se održao 9. marta u „Markovoj kolibi“. Takav smo narod, gde god odemo nosimo Srbiju sa sobom. A pričaju nešto o Američkom kulturnom imeprijalizmu, dok se u Beču ori pesma Šabana Šaulića, a na plažama Španije čuje Ceca. Udri me do zore, u bilo kojem kraju sveta. Turbo folk je naš najjači brend. Domaći gastarbajteri šire našu kulturu i ugled gde god pošli. Kakav rokenrol, mi imamo svoju muziku! Kakav nemački, engleski, francuski, mi imamo jednostavan jezik, govorićemo njime. Trebalo bi da im objasnimo Vukov princip „Govori kao što pišeš, piši kao što govoriš“. Da olakšamo strancima život, i da ih lepo naučimo srpski. U redu, padeži su teški. Ali, k’o da su oni važni? Pa i većina Srba ih ne zna baš sve. Važno je da se razumemo. Ja biti Tarzan, ti biti Džejn, i ’ajmo u moju kolibu! Ili Markovu kolibu...Da slušamo Šabana.

Samo, jedna stvar u celoj toj priči ne valja. Nije im dobro odradjen marketing. Zašto uvek najave za dogadjaje pišu na našem jeziku, bez obzira na to u kojoj zemlji „umetnik“ nastupa? Zašto ne obavestiti i strance o ovome i pružiti im takvo zadovoljstvo kao što je slušanje turbo folka? To je diskriminacija. Samo Srbi koji razumeju šta piše na plakatu mogu da dodju. Zar ne treba lepo pisati dvojezično, bar dok stranci ne nauče da pričaju srpski? Zaista nije lepo, diskriminišemo ih u njihovoj rodjenoj zemlji. „Nepravda, pa to ti je...“

Marija Dukić

broj 29, mart 2007.