Ipak se okreće!

Leto je na izmaku, ekonomiju trenutno ne potresa ni jedna nova ozbiljna kriza, pa je utisak, bar za mene, saznanje da nema velikog evropskog grada, koji nije u groznici «biciklizacije». Pogledajte najsvežije podatke: 29 miliona dvotočkaša u Italiji, 65 u Nemačkoj, 70 u Japanu, 100 u SAD i 450 miliona u Kini.

Većina tih univerzalnih prevoznih sredstava skrcana je u gradove gde od automobila ne može da se diše. Tu je zato i ekologija, pa zdrav duh u zdravom telu, pa mogućnosti izleta u prirodu i uopšte ponuda uživanja u vožnji bicikla. Danas se već govori o biciklistima kao o «maxi sekti» pred kojom je budućnost. Prva njihova pobuna bila je 1992. godine u San Francisku pod parolom «Mi nismo smetnja saobraćaju – mi smo saobraćaj». Dakako, čim nešto uđe u modu, dobije značaj, pojavi se i način kako to uobličiti do zarade i profita.

Ko god je imao prilike da poseti Pariz u poslednje vreme vratio se sa utiskom da taj grad sve više, u saobraćajnom smislu, liči na Peking. Razlika je samo što se u Pekingu broj bicikala na ulicama smanjuje, a raste broj limuzina, dok je u Parizu obratno. Agilni gradonačelnik, socijalista Delano, zarekao se da će nekako «otpušiti» sklerotični gradski saobraćaj i pribegao ideji da građanima ponudi bicikle kao primamljivo sredstva za komuniciranje po gradu. Dakle, reč je o vrsti javnog saobraćaja. Pariski sistem je dobio ime Vélib', startovao je prošlog leta sa dosta skepse, a samo posle godinu dana postao je, kod nekih, čak navika. Jer, građanima je stavljeno na korišćenje 30.000 bicikala i to na 1.450 parkiranih mesta po celom gradu. Pritom grad nije u taj posao uložio ni jedan evro. Reklamna agencija «Decaux» prihvatila se posla da građanima stavi na raspolaganje tipizirane bicikle, a da za uzvrat od grada dobije 1.600 novih mesta za reklamne panoe. Podatak sa kraja jula meseca govori da je 200.000 osoba kupilo godišnje pretplate od 29 evra, 270.000 nedeljne po ceni od 5 evra i 3 miliona dnevne pretplate, čime se broj korisnika popeo na 26 miliona u prvom polugođu.

Pritom je taj vid saobraćaja još uvek samo 3 odsto ukupnog prevoza građana u  Francuskoj, ali je u Holandiji 27 odsto, Danskoj 18, Nemačkoj i Belgiji 10... Na svakom parkingu postoji jasno uputstvo kako se dolazi do kartice za korišćenje, usluge se plaćaju kreditnom karticom ili (u Nemačkoj) preko mobilnog telefona. Da ne bude kako nismo rekli, postoji i depozit od 150 evra kojim se servis obezbeđuje za moguće nepoštovanje pravila upotrebe. Pretplatnik prvih pola sata vožnje ne plaća ništa, sledećih pola sata košta 1 evro, a svakih sledećih pola sata još po 4 evra. Ideja je da što pre ostavite bicikl na parkiralištu i tako omogućite i drugima da ga koriste. Postoji još ružna činjenica od ranije da 7 odsto povređenih u saobraćaju čine biciklisti, pa su zato, pre svega vozači autobusa dužni da poštuju zakonsku prednost bicikliste u saobraćaju, a kazne su čak utrostručene za tu vrstu prekršaja (u Londonu). Najveća grupa korisnika, 39 odsto, su oni između 25 i 33 godina starosti i to pripadnici srednjeg sloja.

To je što se tiče bicikla kao javnog prevoznog sredstva. Inače, od vremena kad ga je negde oko 1450. godine projektovao Leonardo da Vinči, trebalo je skoro 4 veka da bi postao popularna zabava, odnosno još vek i po da bi počelo da se razmišlja o njemu kao masovnom saobraćajnom sredstvu. Mnogi gradovi širom Evrope, zagušeni automobilima, daju bicikle besplatno na korišćenje s tim što se mora uzeti kartica za korišćenje kako bi se ustanovilo ko je poslednji vozio, ako nestane bicikl, ili ko ga je oštetio vozeći. U Barseloni i Oslu svako vozilo je satelitski evidentirano u svakom trenutku. Rađa se već filozofija, etika, sleng, pa i specijalizovani mediji, marketing i dosta toga što ne znači samo lakše probijanje kroz saobraćaj nego i nova zaposlenja, proizvodnju i plate. Oko 3 hiljade nestalih i skoro isto toliko vandalski uništenih bicikala trošak je za koji se smatra da će se vremenom smanjivati. Sasvim druga su priča oni bicikli za paradiranje od kojih na primer, Colango Forever košta 11.000 evra. Nas to, bar ovoga puta, ne interesuje.

Milutin Mitrović

broj 47, septembar 2008.