Atlantis, zajedno sa još dva spejs šatla koja nose imena Discovery i Endeavour, čini flotu svemirskih letelica agencije za svemirska istraživanja, NASA. Četvrti član ove družine, šatl Columbia, raspao se iznad Teksasa tokom svoje 28. misije februara 2003. godine kada je poginulo svih sedam članova posade. Nakon ove tragedije, radni vek preostalih svemirskih letelica je produžen, dok NASA ne bude proizvela novu generaciju šatlova.
Atlantis, koji je 2008. godine trebalo da okonča svoju tridesetu i poslednju svemirsku misiju, zbog novonastalih okolnosti biće član ove flote do 2010. godine. Na šatlu su pak već vidljivi tragovi istrošenosti, pa se tako 24 rezervoara za helijum i azot, kojima je rok trajanja istekao pre dve godine, pune tek neposredno pred lansiranje i postižu 80% maksimalnog predviđenog pritiska.
U takvim uslovima Atlantis je, sa svojom sedmočlanom posadom, 8. juna ove godine krenuo put Internacionalne svemirske stanice. Zadatak ove misije bila je instalacija novog hardvera na stanici, tačnije solarnih ploča koje bi obezbeđivale dodatnu energiju. Već prilikom lansiranja pojavili su se prvi problemi. Zaštitni sloj koji sprečava suvišno zagrevanje šatla popustio je u predelu repa letelice. Takvo oštećenje moglo bi da uslovi nepredvidivo ponašanje šatla prilikom ponovnog ulaska u Zemljinu atmosferu. Kvar je, dakle, morao biti saniran tokom misije.
I pored problematičnog uzletanja, Atlantis se bez velikih problema domogao svoje destinacije. Sanacija oštećenja na letelici već na samom startu neplanirano je produžila ovu misiju za dva dana. Nažalost, nevolje su se samo nizale. Instalacija nove opreme nije trebalo da predstavlja veliki problem pa ipak, nakon povezivanja dodatih delova, tri ključna ruska kompjutera prestala su sa radom. Računari koji obavljaju ovako važne funkcije obično rade po redudantnom principu, što znači da više njih obavlja isti posao kako sistem ne bi stao u slučaju otkaza jednog računara. Ovaj put međutim, otkazala su tri u istom trenutku. Sistem je podešen da u slučaju otkaza restartuje kompjuter sa problemom i pokuša da uspostavi komunikaciju sa njim. Ni ova taktika nije pomogla.
Polovinom stanice rukovode Sjedinjene Američke Države, a polovinom Rusija. Svaka strana poseduje zasebne sisteme koji proizvode kiseonik i mere kvalitet vazduha. Američka strana ne poseduje mogućnost manevrisanja i orjentacije stanice, o čemu vodi računa Rusija, pre svega u cilju izbegavanja sudara sa raznim materijalima koji lutaju svemirom. Tokom postavljanja takozvanih „solarnih krila“, najverovatnije usled nekompatibilnosti novododatog hardvera sa starim, tri računara sa ruske strane stanice prestala su sa radom. Pod njihovom kontrolom nalazio se protok kiseonika, vode i regulisanje vlažnosti ali i navođenje i navigacija stanice. Bez kontrole nad ovim funkcijama, stanica bi se ili srušila na zemlju ili odlutala svemirom. Ruski deo stanice opremljen je mlaznim motorima koji je održavaju na željenom kursu. Američki deo je takođe opremljen uređajima koji regulišu orijentaciju stanice, takozvanim žiroskopima, koji su suviše slabi da bi stanicu održavali na kursu, pogotovu prilikom pristajanja i odlaska šatla. Položaj stanice određuje koji su njeni delovi više izloženi sunčevoj toploti i zagrevanju a koji manje kao i da li solarne ploče primaju dovoljno svetlosti da bi proizvele potrebnu količinu energije.
Gašenjem računara, stanica je potpuno otkazala poslušnost i bila van svake kontrole sa Zemlje. Srećna okolnost svakako je bila prisustvo misije astronauta u trenutku otkaza komjutera. Iako se teoretski, problem koji ne podrazumeva fizička oštećenja hardvera može rešiti sa Zemlje, u slučaju potpunog prekida komunikacije stanica ostaje van zemaljskog domašaja. Jedina šansa stanice u trenutku prestanka rada njenih motora i navigacionih sistema bio je šatl. Atlantis je po dolasku, pristao uz stanicu i povezao se sa njom. Budući da su njegovi uređaji funkcionisali, šatl je preuzeo zadatak održavanja kursa svoje svemirske luke. Količina goriva kojom je raspolagao dozvoljavala je dva dana ovakvog funkcionisanja dok bi nastavak ostavio šatl bez goriva potrebnog za povratak na Zemlju.
Tokom dvodnevne intervencije astronauta, sistem je više puta bezuspešno podizan. Računari su tokom kratkih vremenskih intervala uspostavljali komunikaciju sa zemaljskom kontrolom i funcionisanje stanice, nakon čega bi se iznenada gasili. Ruski stručnjaci su sa sigurnošću tvrdili da problem nije softverske prirode, pa su astronautima date direktive kako da prevežu sistem računara i uspostave funkcionisanje stanice. Pokrenuto je četiri od šest procesora na dva problematična računara, dok će zamena preostala dva kao i popravka trećeg računara biti predmet naredne svemirske misije. Oštećenje zaštitnog sloja šatla, dimenzija 10 sa 15 cm, privremeno je obezbeđeno instalacijom eksternog ventila koji je pomogao šatlu da bez poteškoća uđe u Zemljinu atmosferu. Nakon 13 dana svemirske drame, Atlantis je 22. juna bez većih problema sleteo na pistu kalifornijske vojne baze Edvards.
Nekoliko bezuspešnih pokušaja uspostavljanja rada sistema svemirske stanice navelo je ruski tim na Zemlji da napravi plan zajedno sa NASA, koji je podrazumevao slanje dodatnog teretnog šatla sa kompjuterima i zalihama kiseonika. Tri člana posade Atlantisa, poreklom iz Rusije, ostala bi na stanici i sačekala pošiljku dok bi se ostatak misije vratio na Zemlju. Odluka je doneta uprkos mogućnosti da se tokom perioda od namanje mesec dana koliko bi astronauti čekali na pomoć, stanica potpuno otrgne kontroli i odluta svemirom.
Takođe je odlučeno da se na Atlantis-u pogase sva suvišna svetla i računari ne bi li on što duže bio u mogućnosti da održava stanicu na kursu. I pored toga, NASA zvaničnici naglašavaju da članovi posade nisu bili izloženi opasnosti niti nestanku potrebnih količina kiseonika i goriva tokom čitavog procesa spašavanja stanice. Otkaz kompjuterskog sistema ovog, sto milijardi vrednog svemirskog projekta, usledio je nakon prošlogodišnjeg kvara ruskih mašina koje proizvode kiseonik i žiroskopa.
Svemirska stanica, budući da je u procesu izgradnje koji prate brojni problemi, trenutno pruža malo korisnih informacija i proglašena je za neuspeh od strane brojnih pripadnika opozicije vlade predsednika Buša. Datum njenog završetka planiran je za 2010. godinu kada bi čitava flota šatlova NASA-e trebalo da bude prizemljena i započet razvoj nove generacije letelica koje će putovati ka Mesecu i Marsu.
Miloš Kosić
broj 32, jul 2007.
