Protivno novinarskom pravilu da se tekst ne počinje bajatom vešću, ja ću čak ponovo citirati The Times, koji je 8. oktobra 2008. godine pisao kako poljuljanog Berluskonija mogu na vlasti održati jedino njegovi koalicioni partneri i to ne još za dugo. Tekst je završen rečenicom „Berluskoni je sramota za Italiju“.

Ajd’ da počnem pravdanjem. Bolje bi stajao naslov „Čovek koji je prezirao žene“, međutim onda bi prisećanje na svetski bestseler, roman Stiga Larsona, i odličan film koji je po romanu napravio režiser Nils Oplev, bilo teže. Paklena emocionalna deformacija bogataša ostala bi ipak kao lajtmotiv. Ko nije video film neka samo otkuca na Google „UZIVO FILMOVI covek koji je mrzeo zene“ i dobiće 156 minuta vrhunskog trilera titlovanog na nas jezik. Budući da je ovo feljton o Silviu B. vraćamo se u stvarnost (italijansku) koja po uzbuđenjima nije daleko od ovog filma. Prisustvujući 19. jula svečanosti na kampusu telematičkog Univerziteta u Novedratu, Silvio B. se obratio prisutnim studentkinjama rečima: „Večito me optužuju da sam okružen lepoticama prazne glave. Evo sada su oko mene lepe devojke, koje su diplomirale sa najvišim ocenama, ali koje srećom ne nalikuju na Rozi Bindi“. Pomenuta Rozi Bindi je predsednica Demokratske partije, druge po veličini u Italiji i prve u opoziciji. Silviova opsesija prema toj uspešnoj političarki traje još od 2003. godine kada je bila samo jedna od mnogih političarki u usponu, na levici. Tada je prvi put pokušao da je ismeje što nije lepa.

Kao i vama, i meni je zastala knedla u grlu kad sam pre neki dan čula da je sredovečni čovek silovao i ubio osmogodišnju devojčicu. Pred očima mi se pojavio taj krvavi prizor, i onaj prvobitni bes koji bi me naveo da, da je u tom trenutku osumnjičeni Mladen Ogulinac pored mene, uzmem bejzbolku i razbijem mu glavu. Ali, društvo se sa zločincima ne obračunava nasilno, jer je moralno iznad njih. Uostalom, nasilje rađa nasilje, a gde bi mu onda bio kraj? Ali postoje policija, sudovi i, na kraju, osuda javnosti. Kao kolektiv, sve češće reagujemo na ovakve strahote – počev od masovnog žaljenja ubijenog francuskog navijača, Brisa Tatona, do ove tragedije sa ubijenim detetom. Međutim, roditeljima ubijene devojčice naša raekcija neće vratiti dete. Pa ipak, ako ništa drugo, možemo da se trudimo da ovakve tragedije sprečimo, i da što intenzivnije pritiskamo vlast da se ozbiljnije počne baviti KAŽNJAVANJEM zločinaca.

Nešto imam utisak da je Silvio B. - junak ovog feljtona, nekako kao i njegov kapitalizam: stalno propada, a sve više vlada. Evo neki dan je (13. juna) prvo skoknuo do Bugarske, da otkrije spomenik Garibaldiju u Sofiji, pa odatle odmah pravo u Tripoli da sa Gadafijem završi neke poslove. Reč je o puštanju na slobodu švajcarskog biznismena koji tamo čami u zatvoru, jer ga je šef Libijske Džamahirije ni krivog ni dužnog, zbog „reciprociteta“, pre nepune dve godine strpao u apsanu, ljut što su Švajcarci njegovog sina pritvorili kada je u Ženevi izmlatio nesrećnu i nedužnu sobaricu u hotelu. Sad se libijski gazda oladio pa rešio da vrati Švajcarca „ali jedino Berluskoniju i nikom drugom“. Lep politički poklon, nema šta. Inače, bugarski je premijer Bojko Borisov takođe želeo da napravi poklon svom životnom uzoru Silviu B. Biće da su bugarski protokolarci ipak napravili mali gaf. Naime, jedna polovina stanovnika Apenina zahuktava se da slavi 150 godina (dogodine) nastanka Italije i veliča Garibaldija kao osnivača, ali druga svaljuje na njegov račun (reč je o secesionistima sa severa - Lega Nord) drvlje i kamenje. Kao, bio je nasilnik, ubojica, probisvet, nije mogao da se skrasi pa je ubijao i po Južnoj Americi, sve zajedno izigravao je preteču komuniste Če Gevare... Silvio B. ume sve da iskoristi pa i tu nepromišljenost bugarskih prijatelja. Pretvorio je svečanost u kalambur, tako će se lakše razjasniti sa svojim koalicionim partnerima iz Lege Nord, koji nikako da ostvare san o razbijanju Italije i secesiji. Istoga dana, na primer, otvarana je jedna škola u Venetu i umesto italijanske himne hor je pevao „Va pensiero“, lepu Verdijevu ariju iz opere „Nabuko“, koju su Severnjaci prisvojili sebi kao himnu. Verdi je tu ariju namenio prognanim Jevrejima, a eto i Severnjaci se u Italiji osećaju kao Jevreji među Arapima.

Juče sam slušala Kažiprst, u kom je gost bila Brankica Stanković. To je bilo njeno prvo pojavljivanje u javnosti u proteklih nekoliko meseci, valjda zbog tih pretnji koje dobija. Za sve ovo vreme, dok nju štiti obezbeđenje i dok sudije presuđuju da su poruke poput „proći ćeš k’o Ćuruvija“ samo uvrede, svi mediji su stali na Brankicinu stranu i uporno osuđivali ove napade. Naravno, našli su se tu i oportunisti koji su kritikujući režim i uopšte nepostojanje medijskih sloboda sebi gradili imidž. Isto kao oni koji su devedesetih izgradili ime tako što su, doduše s pravom, pljuvali Miloševića a sad ne mogu da odluče koga će. Meni je za to vreme jedna misao bila u glavi – zašto je uopšte ti infantilni huligani napadaju kad žena samo radi svoj posao, i zašto joj je sada dodeljeno obezbeđenje kad je ona radila emisije o pravim kriminalcima i tajkunima, a ne o ovakvim slučajevima koje je zadesio zakasneli pubertet?

Subota 8. maj, 16 časova, u sobu predsednika suda u ulici Fregulja u Milanu, ulazi prvo sudija Glorija Serveti, za njom bračni par Veronika Lario i Silvio Berluskoni, za njima Silviov pravni tim na čelu sa privatnim šefom advokata, privatnim senatorom, privatnim „Vapirom“ (kako ga neprijateljska štampa zove) Nikolom Gedinijem. Za njim još dva advokatkinje Nikoleta i Ipolita (sestre Gedinijeve) uz pripomoć još jedne advokatkinje, Kristine Roselo i neidentifikovani broj stručnjaka za nasleđe. Na kraju, sama, ali odlučna advokatkinja Done¹ Veronike - Kristina Moreli. Vrata se zatvaraju pred nosom novinara i tek koji minut posle 21 čas bračni par nestaje kroz sporedni izlaz, a brakorazvodni stručnjaci nasmešeni izjavljuju: „Blizu smo dogovora!“ To dakako ne znači ništa sem da su postavljeni principi na kojima će oni uzajamno lomiti koplja narednih meseci, a možda i duže. Počinje igra nerava sa veoma visokim ulogom.

U prošlom nastavku sam obećao da ću posle lokalnih izbora u Italiji opisati „ne da li je, nego kolika je većina Italijana srećna što je vlasništvo Predsednika vlade“. Pošto je završen i dodatni krug izbora 11. aprila, saldo je, kako to kažu baš Italijani - „bugarska“ većina, ona u koju se sumnja zbog veličine, kojom je Silvio B. pobedio. Na tim izborima najveću pobedu, udvostručenje broja glasača, zabeležila je Lega Nord, ali je ona u koaliciji sa Silviovom PDL partijom, a to on ume vrlo vešto da pripiše sebi. Vođa Lege Nord, Umberto Bosi, novi „kralj“ Severne Italije postao je sa svojom ruljom rasista i lumpen srednje klase, noseći stub vlasti u Italiji. On i Silvio su se lako dogovorili, da uzajamno dele vlast tako što će Lega dobiti pravo da formuliše zakone (Umberto Bosi je ministar za reforme) kojima će dobiti željeno federalno uređenje, odnosno maksimalnu vlast na Severu zemlje, a Silvio prekrojen Ustav u predsedničkom smislu (nalik na francuski) i time omogućiti sebi, ako ne pre, ono bar 2013. da postane nedodirivi i moćni Predsednik Italije.

Pretprošlog meseca građanin Dejan Stojadinović napao je poslanika Velimira Ilića zveknuvši ga u, kako je sam Ilić izjavio, već udarenu glavu. Napadač je dobio dve godine zatvora zbog nanošenja lakih telesnih povreda iako je udareni, gospodin Ilić, tvrdio da je ovaj šamar bio pokušaj ubistva. Neki stručnjaci smatraju da je tako stroga presuda početak nove ere u pravosuđu, ali oni razumniji i nepristrasniji tvrde da je ovo samo još jedan dokaz da postoje “jednakiji među jednakima”, odnosno da građani ne smeju da čine dela u kojima su njihovi politički reprezenti majstori zanata. Sva sreća što niko ne veruje da je ovo pokušaj ubistva jer bi u tom slučaju sam Ilić, s obzirom na dugogodišnje fajterske uspehe, verovatno već služio doživotnu robiju.

Prema tvrdnji italijanske štampe najpopulaniji tekst na internetu u Italiji nosi naslov: „Baš je sreća biti građanin Italistana“. Mislim da je red da i naši budu obavešteni o ovom medijskom događaju. Evo kako to pismo glasi u prevodu:

Neki kažu da je moj prošli komentar napisan osuđivačkim tonom prema kolegama novinarima, koji su u teškim vremenima gušenja slobode govora morali, kako-tako, da rade svoj posao. Drago mi je što tada nisam radila ovaj posao. Ipak, opravdanja za novinare, a i mnoge druge koji su činili ratne zločine, ne sme da bude. U svakoj situaciji čovek mora da sluša svoju savest, a skorija istorija pokazuje da je bilo mnogo onih koji su, uprkos nemaštini i opasnostima, to ipak radili. Podestiću vas samo na neke primere iz dekadentnih devedesetih.

Nije baš bog zna kako etička, al’ jeste ljudska nada da ako izaberu nekog „ko zna kako za sebe, znaće kako i za ostale“ – što, dakako, podrazumeva i ono  neizrečeno, da krade, pa bih u ovom nastavku da opišem koliko je ta nada Italijane dovela gde jesu. Čini mi se da je to interesantno i za naše čitaoce,  jer ne zaboravimo, nije daleko od realnosti bilo da Bogoljub Karić, ranije, a sve manje je od realnosti da današnji vladalac iz senke, Miroslav Mišković, jednoga dana postane i politički vladar Srbije. Naravno, ako mu se prohte da uđe u politiku, pa na izborima prevagne to naivno verovanje: „znaće kako i za nas“. Dotični se 2008. godne na listi 100 najbogatijih ljudi iz postkomunističkog sveta našao na 42. mestu sa procenjenim kapitalom od 2,8 milijardi dolara.  Osnovna karakteristika uspešnih mahera je da znaju samo kako će za sebe, a kad bi se baktali i „za ostale“, jednostavno ne bi bili ni maheri ni uspešni.

U prošlom BiF komentaru samo sam načela temu koja je prošle godine bila veoma aktuelna, a to je neodgovornost novinara za javno izgovoreno/napisano. Ne bih želela da ovo ispadne kao „lov na veštice“, kako Ljiljana Smailović naziva propitivanje medijske odgovornosti za zločine tokom rata u Bosni, a posebno ne bih volela da ovu temu lokalizujem na urednika Press-a. On je samo jedan od mnogih koji svojom neodgovornom retorikom šire kvazipatriotsku ideologiju mržnje, koja nam je oduvek bila najlakši način da nađemo nekog drugog krivca za svoje probleme. Kada je sredinom prošle godine na stolovima u Tužilaštvu za ratne zločine napokon otvorena dokumentacija o uticaju pojedinih medija na zločine na Ovčari i u Zvorniku, mislila sam da će se novinari i javne ličnosti opametiti, i početi da vagaju reči pre nego što ih izgovore. No, izgleda da nama istorija nije učiteljica, već uzor.

Suprotno osnovnom novinarskom pravilu da tekst počne najnovijom vesti, a meni se dopada ta inverzija, ovoga ću puta, u duhu naše kolektivne slabosti, povod poražiti u istoriji. Povod je zapravo i objašnjenje naslova: Negde oko kraja 10. veka raskalašni pape, a utemeljitelj tog pravca je Đovani XII (od 954. godine) pa do vrhunca bludnog života na papskom dvoru pod špancem Rodrigom Borđa, kao papom Aleksandrom VI (1431 - 1503.) trajalo razdoblje zvanično nazvano pornokratija. Rodrigo Borđa je bio otac zloglasnog Ćezara i Lukrecije, u koju su, zbog njene lepote, intriga i razvrata bili zaljubljeni čak (po nekima i više od toga) i otac i brat. Jakih pet vekova vešte papske naložnice (uprkos celibatu) vladale su crkvom i državom više nego pape, pa se zato i zove pornokratija. Dakle, „secolum obscurum“ (mračni srednji vek) ni sa te strane nije bio nezanimljiv kako su ga kasnije ocrneli.

Film „Lice s ožiljkom“ (Scarface – 1983.) Brajana de Palme, u kojem Toni Montana (Al Paćino) pravi ršum vladajući opakim muškarcima i lakim ženama, bio je pravi hit. Trebalo je 26 godina da Silviu B. uoči Božića, neki psihopata, ureže ožiljak na lice bacivši na njega minijaturnu suvenir maketu Milanske katedrale, da dobijemo još jedno slavno lice sa ožiljkom. On je, dakle, treći, jer je ime smislio i prvi upotrebio 1932. Hauard Hoks za svog filmskog glavnog junaka gangstera koji vlada Čikagom u doba prohibicije. De Palmin Toni Montana kao drugi vlada Floridom i diluje drogu. Treći, Silvio B. vlada Italijom, a pre ulaska u politiku bio je suđen takođe za trgovinu drogom, ali je oslobođen „zbog nedostatka dokaza“. Moguće je da su mu namestili to suđenje, a je l' vam palo napamet kako to da tako nešto ne podmetnu ni vama ni ljudima koje poznajete.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je pokrenula istragu za utvrđivanje postoje li osnove za tvrdnju da su njeni naučni konsultanti skliznuli u konflikt interesa kada su savetovali da se proglasi 5. stepen opasnosti, što podrazumeva da se nalazimo  pred verovatnoćom „enormnog broja smrtnih slučajeva“. Sumnje da nešto sa tim gripom nije na mestu dobijaju sve jasnije konture. Portparol SZO Džordž Hartl tvrdi da je jedan od uzroka nepotrebne panike izazvan zabunom oko stare i nove definicije opasnosti publikovane na sajtu organizacije, a da se tek ispituje udeo naučnika iz advisory group. Gde su sumnje? Albert Osterhaus, član komiteta  „mudraca“ zaduženog za  preporučivanje vakcine (od strane SZO) protiv virusa ima „finansijsko učešće“ u različitim farmaceutskim kompanijama. Frederik Hajden i Arnold Monto, savetnici za organizaciju kampanje za vakcinisanje moraće da se brane od optužbe da redovno sarađuju sa kompanijama Roche i GSK. Do početka decembra GSK je prihodovao na vakcini za H1N1 nepunu milijardu, a Roche skoro 3 milijarde (reč je o evrima).