Odmah da objasnim zašto ovaj naslov. Davno, kada sam služio vojsku postojala je tvrdnja da vojnicima u hranu sipaju brom (jedan od 4 osnovna halogena elementa) jer se tada verovalo da brom ima jako umirujuće dejstvo, naročito na libido, pa da vojnici JNA ne prave seksualne skandale kao današnje javne ličnosti. Na bazi tog verovanja meni se čini da drugi krug izbora za lokalne uprave u Italiji, može imati dejstvo broma na našeg junaka Silvia B.

To: „Silvio zauvek“ iz naslova je refren himne PDL, lične partije Silvia B. na filistarskom nivou udvaranja Čaušesku i sličnim vlastodršcima i ne manje degutantno nego proglašenje nekoga za doživotnog predsednika. Prebirao sam po raznim novinama da vidim kakvim su naslovima propratili najavu ostavke Silvia Berluskonija na položaj premijera i otkrio: „Italija bukom plaši investitore“ – nešarmantno kao, od kako ga je kupio Mardok, i sam Wall Street Journal na čijoj naslovnoj to piše.

Nakupilo se svašta od juna kada sam poslednji put pisao za ovaj feljton. Čak samo da nabrojim trebalo bi duplo više prostora nego što imam na raspolaganju. A pitanje je ima li smisla uzdizati prljavštine tako visoko. Zato počinjem od najsvežije intrige. Celokupna italijanska štampa objavila je 17. oktobra izvod iz sudske dokumentacije koji govori o prisluškivanju jedne novinarske gnjide, Valtera Lavitole, glavnog urednika lista Avanti, plaćenika, mešetara i češatora velikih razmera, odbeglog od pravde u Latinsku Ameriku.

U ponedeljak 16. maja saopšteni su rezultati delimičnih izbora za lokalne uprave u Italiji. U 13 gradova pobedila je opozicija – levica, u 4 Berluskonijeva desnica. U 3 provincije pobedila je levica u 2 desnica. U drugi krug odlazi još 13 gradova i 6 provincija uz naglašenu prednost kandidata levice. Međutim svi ovi rezultati sažeti su na ishod izbora za gradonačelnika Milana. Iako tu izbor nije završen, nego se ide u drugi krug, ipak je najveći broj novina rezultate komentarisao neoriginalnim naslovom: „Čudo i Milanu“. Evo zašto: Milano je kolevka Berluskonija i berluskonizma. Tu je on ponikao, stvorio svoju imperiju, svoje klanove i svoju prestonicu. Već dve decenije on odatle vlada i nikada do sada nije opozicija bila u stanju da se na izborima makar približi njegovom posedu.

Već sam ranije navodio da je Marks definisao moral kao istorijsku kategoriju. Dakle nešto, što je u jednom trenutku u skladu sa moralom, ne mora to biti i u drugom. Svedoci smo evolucije u kojoj amoralno postaje gotovo pravilo ponašanja, pa prema tome nije više amoralno. Moral – skup pravila ponašanja koja omogućavaju funkcionisnje neke zajednice – diktiraju uglavnom oni koji imaju vlast (religijsku, političku, sudsku, materijalnu). Danas je vlast svugde u svetu i u svim oblicima na najnižem stepenu poverenja građana, a pritom više nego ikada diktira pravila ponašanja. Pred italijanskim sudom upravo se bije bitka tek započetim suđenjem premijeru Berluskoniju pod optužbom da je za novac održavao seksualne odnose sa maloletnicama. Ko će odneti pobedu? Sud koji na tradicionalističkim osnovama brani moral, ili nova klasa prebogatih skorojevića što smatra da je onome ko ima obilje novca sve dozvoljeno. To suđenje odrediće moralne principe, ne samo u Italiji, za neposrednu budućnost.

Istražni sudija Pietro Forno, formulisao je tužbu protiv tri osobe kao: „...angažovane u organizovanju i funkcionisanju burdelja za zadovoljenje želja (predsednika vlade) Silvija Berluskonija“. Ličnosti su našim čitaocima poznate – Lele Mora, bivši frizer, vlasnik agencije za protežiranje medijskih ličnosti i optužen kao zaduženi za vrbovanje prostitutki; Nikol Mineti, savetnica u regionalnoj upravi Lombardije, članica Glavnog odbora PDL (Berluskonijeve privatne, vladajuće partije), poznata po uveseljavanju svog gazde igranjem ko od majke rođena, organizatorka burdelja – Madam, kako se to naglašeno zvalo u zemunskim kulperajima između dva prava rata i Emilio Fede, direktor jednog od Berluskonijevih TV kanala i podvodač, odnosno u njihovom žargonu: „dobaljač svežeg mesa“.

Postoji jedan italijanski šoumen, Enriko Bertolini, nije baš od najizvikanijih, gaji pomalo engleski, smiren humor, bez kreveljenja. E pa on gotovo uvek počinje rečenicom: „Video sam nešto što nikada nisam...“ E, pa ja bih da parafraziram to: Video sam, u nedelju 13. februara neposredno, na TV i internetu, nešto što zaista nikada ranije nisam video. Tog dana je u 253 italijanska grada i varoši i 50 gradova u svetu na ulice i trgove izašlo preko milion žena da bi protestvovale. Izašle su zajedno sa svojim mladićima, muževima, voljenim partnerima, prijateljima, rodbinom... da bi pokušale da povrate dostojanstvo svoje i cele Italije. Bila je to opet ona Italija koju svi nosimo u srcu: razdragana, duhovita, lepa i kad nije lepa, mlada i stara, nenasilna, ali odlučna... Italija koja je izgovorila „Basta!“ (Dosta). I izvrgli ruglu i podsmehu svog Ex Cavaliera. Protesti su se održavali pod zajedničkom odrednicom: „Se non ora, quando?“ – Ako ne sada, kad? Jedna od organizatorki na prepunoj Piazza del Popolo u Rimu izviknula je: Ima nas milion! Ne znam koliko ih je zaista bilo, ali kada se zbroje svi oni gradovi u Italiji i svetu, biće da ih je ukupno bilo ne samo jedan milion.

Za promenu bih u ovom nastavku pažnju posvetio onoj drugoj strani, pasivnoj, da tako kažem. Devojkama koje, najvećim delom u sudskoj istrazi tvrde da su od Silvia B. pare i nakit dobijale zato što je on dobar i predobar. Da nije bilo nikakvih bahanalija, na žurkama se pila samo Koka Kola i to „Light“. Da su se tim uveseljavanjem starije gospode bavile da bi imale sredstava za studiranje... Tako sve nešto humano i potresno. Jedno je sigurno: sve one su u poslednje vreme, od kada je počela oštra sudska istraga, izgubile najveći deo svojih angažmana bilo kao lapdans igračice po diskaćima, bilo kao foto modeli, bilo kao pratilje (escort). Suviše pažnje privlače, a bogatoj gospodi to ne prija, moglo bi da im na vrat navuče štampu, policiju, sudske i poreske organe... Oni imaju šta da izgube zato se i čuvaju javnosti.

Čitam dnevnu štampu kako nevešto izveštava o najnovijim skandalima našeg junaka Silvia B. pa se brzo bacih na pisanje da ne ostavim verne čitaoce u zabludi koju drugi seju. Prvo mi je palo u oči da izveštavaju kao da su malo pali s Marsa – kao da se te seksi blamaže dešavaju samo Italiji i samo Silviu B. A ko nije lenj mogao je da pročita žestoku polemiku između Mome Đorgovica i Radoša Ljušića u kojoj prvoimenovani piše: „U memoarima Stefana Stevče Mihailovića povesničar može pročitati: -Vikali su na Kneza Miloša zbog ženskih, ali je M. (jedan od savetnika) tom prilikom rekao da je obeščastio 7 devojaka, R. (drugi savetnik) više od 50, drugima se savetnicima ni broja ne zna, samo ta je razlika, što je Knez davao nagrade i svaku usrećio, a oni su samo beščastili bez pare i dinara (kao Turci)“. Ovo malo istorije pokazuje da niko nije imun, samo je razlika u stilu. Miloš još i koje kako, ali one fukare od savetnika što se nadmeću ko je koliko nevinih devojaka prevrnuo baš su degutantne.

Voleo bih da nisam u pravu, al’ iskreno se bojim da je 14. decembra izglasavanjem poverenja vladi Silvia Berluskonija, parlament Italije navukao teške roletne na sunce, jasno nebo i duh Italije. Izlaziće sunce i dalje, ali ne više tako svetlo i umilno. Iznuđena pobeda Silvia B. sa samo tri glasa neminovno će dovesti do paralize, svakojake: političke, ekonomske, javnog i privatnog života. Studenti su već širom zemlje krenuli u demonstracije žestokog, rušilačkog karaktera kakve Italija nije videla već više od dve decenije. Radnici se pripremaju, zemlja podrhtava, levica i centar, uvidevši da je novac jači od politike neće više birati sredstva. Nemoćni za drugo, paralisaće svaki pokušaj da se nešto promeni. Italija je žrtvovana mutnim ambicijama jednog tajkuna i tone u mrak. Šteta. Malo je tako lepih i plemenitih zemalja. Da ponovim: Voleo bih da nisam u pravu.

Najimbecilniji vic, koji bi mogao postati merna jedinica za odsustvo humora i duha, a koji je ovih dana obišao svet, glasi: Dva ministra Prodijeve (prethodne, levičarske) vlade zabasaju u džunglu gde ih uhvati neko divljačko pleme. Poglavica se obrati prvome: Biraj šta ćeš – smrt ili bunga – bunga.

Jedne sunčane oktobarske nedelje demonstranti su izašli na ulice Beograda da izraze svoj protest protiv Parade ponosa, ali su, šetajući gradom, ubrzo zaboravili zbog čega su napolju, pa su se okrenuli svom omiljenom hobiju – rušenju i paljenju sopstvenog grada, naravno iz patriotskih pobuda. Možemo ih zvati demonstrantima, huliganima, ali slobodno i teroristima, zbog njihovog metoda izražavanja protesta, ali i zbog toga što su Beograd od njih morali da brane antiteroristički odredi policije. Posle gejeva, njihov bes zbog zaštite ljudskih prava, Kosova, ekonomske krize, Vatikanske zavere i čega god još, bio je usmeren na mobilni mamograf, jer ko zna kome će sve taj mamograf pomoći u prevenciji raka dojke, možda baš nekoj lezbijki, ili ne daj bože (na njega se uvek pozivaju) nekoj stranoj plaćenici. Ali ne samo da im humanost nije jača strana, nego ni ekonomija - patriote su napravile svom gradu štetu veću od milion evra, a država koja takođe ne zna da računa, umesto da je poslala više ili bar ljuće policajce na ulice, sada će plaćati nepotreban ceh za saniranje štete koju je napravila šačica demonstranata i to cifru koju većina malih i srednjih preduzeća može samo da sanja.

„Italijom nije teško upravljati, nego je beskorisno“
Enco Bjađi

Ovoliko znakova navoda na samom početku znači da ni naslov, ni moto ovog nastavka nisam ja izmislio. Naslov sam prepisao iz časopisa Foreign Policy, a definiciju upravljanja Italijom dao je jedan od najboljih italijanskih novinara, Enco Bjađi, katokomunista (partizan, katolik i komunista) čijom je smrću pre 3 godine nestao i poslednji mudri novinar sa njihove TV. Danas, opisaću to u tekstu, vlada nasilje intelektualnog vandalizma, a novinarima koji žele nešto profesionalno, dakle istinito da kažu, vrata se zatvaraju i na državnoj TV. Inače, 1. oktobra je 150. dan kako Italija nema ministra za razvoj, jer je raniji morao da se povuče zbog korupcije, a njegovo mesto treba da posluži za kupovinu nekoga iz protivničkog tabora. Biće reči o politici, ali gde je Silvio B. tu nikada ne nedostaje ni moralne labilnosti i seksualne pikanterije.

Protivno novinarskom pravilu da se tekst ne počinje bajatom vešću, ja ću čak ponovo citirati The Times, koji je 8. oktobra 2008. godine pisao kako poljuljanog Berluskonija mogu na vlasti održati jedino njegovi koalicioni partneri i to ne još za dugo. Tekst je završen rečenicom „Berluskoni je sramota za Italiju“.

Ajd’ da počnem pravdanjem. Bolje bi stajao naslov „Čovek koji je prezirao žene“, međutim onda bi prisećanje na svetski bestseler, roman Stiga Larsona, i odličan film koji je po romanu napravio režiser Nils Oplev, bilo teže. Paklena emocionalna deformacija bogataša ostala bi ipak kao lajtmotiv. Ko nije video film neka samo otkuca na Google „UZIVO FILMOVI covek koji je mrzeo zene“ i dobiće 156 minuta vrhunskog trilera titlovanog na nas jezik. Budući da je ovo feljton o Silviu B. vraćamo se u stvarnost (italijansku) koja po uzbuđenjima nije daleko od ovog filma. Prisustvujući 19. jula svečanosti na kampusu telematičkog Univerziteta u Novedratu, Silvio B. se obratio prisutnim studentkinjama rečima: „Večito me optužuju da sam okružen lepoticama prazne glave. Evo sada su oko mene lepe devojke, koje su diplomirale sa najvišim ocenama, ali koje srećom ne nalikuju na Rozi Bindi“. Pomenuta Rozi Bindi je predsednica Demokratske partije, druge po veličini u Italiji i prve u opoziciji. Silviova opsesija prema toj uspešnoj političarki traje još od 2003. godine kada je bila samo jedna od mnogih političarki u usponu, na levici. Tada je prvi put pokušao da je ismeje što nije lepa.