Nije baš bog zna kako etička, al’ jeste ljudska nada da ako izaberu nekog „ko zna kako za sebe, znaće kako i za ostale“ – što, dakako, podrazumeva i ono  neizrečeno, da krade, pa bih u ovom nastavku da opišem koliko je ta nada Italijane dovela gde jesu. Čini mi se da je to interesantno i za naše čitaoce,  jer ne zaboravimo, nije daleko od realnosti bilo da Bogoljub Karić, ranije, a sve manje je od realnosti da današnji vladalac iz senke, Miroslav Mišković, jednoga dana postane i politički vladar Srbije. Naravno, ako mu se prohte da uđe u politiku, pa na izborima prevagne to naivno verovanje: „znaće kako i za nas“. Dotični se 2008. godne na listi 100 najbogatijih ljudi iz postkomunističkog sveta našao na 42. mestu sa procenjenim kapitalom od 2,8 milijardi dolara.  Osnovna karakteristika uspešnih mahera je da znaju samo kako će za sebe, a kad bi se baktali i „za ostale“, jednostavno ne bi bili ni maheri ni uspešni.

U prošlom BiF komentaru samo sam načela temu koja je prošle godine bila veoma aktuelna, a to je neodgovornost novinara za javno izgovoreno/napisano. Ne bih želela da ovo ispadne kao „lov na veštice“, kako Ljiljana Smailović naziva propitivanje medijske odgovornosti za zločine tokom rata u Bosni, a posebno ne bih volela da ovu temu lokalizujem na urednika Press-a. On je samo jedan od mnogih koji svojom neodgovornom retorikom šire kvazipatriotsku ideologiju mržnje, koja nam je oduvek bila najlakši način da nađemo nekog drugog krivca za svoje probleme. Kada je sredinom prošle godine na stolovima u Tužilaštvu za ratne zločine napokon otvorena dokumentacija o uticaju pojedinih medija na zločine na Ovčari i u Zvorniku, mislila sam da će se novinari i javne ličnosti opametiti, i početi da vagaju reči pre nego što ih izgovore. No, izgleda da nama istorija nije učiteljica, već uzor.

Suprotno osnovnom novinarskom pravilu da tekst počne najnovijom vesti, a meni se dopada ta inverzija, ovoga ću puta, u duhu naše kolektivne slabosti, povod poražiti u istoriji. Povod je zapravo i objašnjenje naslova: Negde oko kraja 10. veka raskalašni pape, a utemeljitelj tog pravca je Đovani XII (od 954. godine) pa do vrhunca bludnog života na papskom dvoru pod špancem Rodrigom Borđa, kao papom Aleksandrom VI (1431 - 1503.) trajalo razdoblje zvanično nazvano pornokratija. Rodrigo Borđa je bio otac zloglasnog Ćezara i Lukrecije, u koju su, zbog njene lepote, intriga i razvrata bili zaljubljeni čak (po nekima i više od toga) i otac i brat. Jakih pet vekova vešte papske naložnice (uprkos celibatu) vladale su crkvom i državom više nego pape, pa se zato i zove pornokratija. Dakle, „secolum obscurum“ (mračni srednji vek) ni sa te strane nije bio nezanimljiv kako su ga kasnije ocrneli.

Film „Lice s ožiljkom“ (Scarface – 1983.) Brajana de Palme, u kojem Toni Montana (Al Paćino) pravi ršum vladajući opakim muškarcima i lakim ženama, bio je pravi hit. Trebalo je 26 godina da Silviu B. uoči Božića, neki psihopata, ureže ožiljak na lice bacivši na njega minijaturnu suvenir maketu Milanske katedrale, da dobijemo još jedno slavno lice sa ožiljkom. On je, dakle, treći, jer je ime smislio i prvi upotrebio 1932. Hauard Hoks za svog filmskog glavnog junaka gangstera koji vlada Čikagom u doba prohibicije. De Palmin Toni Montana kao drugi vlada Floridom i diluje drogu. Treći, Silvio B. vlada Italijom, a pre ulaska u politiku bio je suđen takođe za trgovinu drogom, ali je oslobođen „zbog nedostatka dokaza“. Moguće je da su mu namestili to suđenje, a je l' vam palo napamet kako to da tako nešto ne podmetnu ni vama ni ljudima koje poznajete.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je pokrenula istragu za utvrđivanje postoje li osnove za tvrdnju da su njeni naučni konsultanti skliznuli u konflikt interesa kada su savetovali da se proglasi 5. stepen opasnosti, što podrazumeva da se nalazimo  pred verovatnoćom „enormnog broja smrtnih slučajeva“. Sumnje da nešto sa tim gripom nije na mestu dobijaju sve jasnije konture. Portparol SZO Džordž Hartl tvrdi da je jedan od uzroka nepotrebne panike izazvan zabunom oko stare i nove definicije opasnosti publikovane na sajtu organizacije, a da se tek ispituje udeo naučnika iz advisory group. Gde su sumnje? Albert Osterhaus, član komiteta  „mudraca“ zaduženog za  preporučivanje vakcine (od strane SZO) protiv virusa ima „finansijsko učešće“ u različitim farmaceutskim kompanijama. Frederik Hajden i Arnold Monto, savetnici za organizaciju kampanje za vakcinisanje moraće da se brane od optužbe da redovno sarađuju sa kompanijama Roche i GSK. Do početka decembra GSK je prihodovao na vakcini za H1N1 nepunu milijardu, a Roche skoro 3 milijarde (reč je o evrima).

Već godinama nisam razmišljala o bilateralnim odnosima Hrvatske i Srbije, jer mi je to nekako nepotrebna, gotovo veštačka tema. Strasti su se smirile, svi imamo svoje države, a trgovinska razmena i investicije teku, kako to i dolikuje zemljama u kojima se ovom sferom bavi tržište a ne političari. Međutim, povremeno me iznenadi neodgovorna retorika političara i novinara, koji, zaboravljajuci dokle nas je dovela slična propaganda, samo čekaju razlog da potpiruju nacionalnu mržnju građana koji očigledno nemaju druga posla nego da mrze nesrbe.

Prepustimo lepe žene muškarcima bez mašte

Marsel Prust

Moj junak Silvio B. manijakalno proizvodi vesti, informacije, dezinformacije, senzacije i događaje pa nije lako sustići ga čak ni kao hroničar. Moraću, da bih zabeležio bar najbitnije, da se poslužim „count down“ tehnikom odbrojavanja unazad.

Već sam pominjala film Idiocracy. Ništa posebno, osrednja američka komedija sa poluostvarenim glumcima. Ne smatram sebe filmskim kritičarem, pa se neću baviti kvalitetom ovog ostvarenja, ali hoću činjenicom da me navedeno kinematografsko delo veoma podseća na Srbiju danas. Znam, nismo mi nikad bili nešto kritički nastrojeni (oduševljeno smo pratili Tita, Slobu i kojekakve političare), ali smo nekada bar znali da se zapitamo da li su oni baš uvek u pravu. Imali ste ljude koji su se, u najjezivijim uslovima borili za slobodu govora i mnogi od njih neslavno završavali, imali ste šetače koji su se godinama smrzavali na ulicama da bi skinuli Slobu, imali ste one koji su postavljali pitanja – kako, zašto, da li oni to smeju? Danas, u Srbiji, nam Mišković jedini prodaje vakcine za koje nismo sigurni da valjaju, razotkrivaju nam se sitne revizorske greške u slučaju NIS-a od 11 milijardi dinara, Plavšićka se šetka gradom sa blaženim osmehom kao Majka Tereza, a nas ama baš ništa ne interesuje, dok sedimo i čitamo PR tekstove po novinama i gledamo ko na Farmi hrani svinje.

Postoje generalno dve vrste skandala, a u ovoj rubrici o njima je reč. Jedni su seksi, a drugi politički. Postoje i finansijski skandali, ali su oni, uglavnom podgrupa političkih, jer nema krađe novca, a da ne stoji politička logistika iza njih. Postoje i dve vrste ličnosti: tzv. konfliktne, one koje poseduju „gen“ za izazivanje sukoba, kakav je bio naš Milošević i kakav je danas Berluskoni, na primer, koje eskaliraju sukobe svuda oko sebe, a kada konačno počnu da napadaju i sopstvene poslušnike onda je jasno da im se približava kraj. Druga vrsta su, kako to Italijani kažu – „bonisti“, uslovno rečeno dobričine, oni koji pokušavaju upravo da smiruju sukobe kako bi se energije koncentrisale na progres društva. Primer je Obama. Naš Silvio B. ušao je u fazu apsolutnog haosa, kada Newsweek naslovljava svoj izveštaj iz Italije: „Berluskoni – finalni sukob“.

Dok racionalno razmišljate niste li podlegli panici zbog novog gripa, možda bi za utehu mogla poslužiti inforamacija da je papa Racinger, putujući neki dan sa jednim visokim funkcionerom italijanske vlade, najviše vremena proveo zapitkujući koliko je epidemija gripa ozbiljna i kakve su konsekvence ako se oboli. Ako se zvanični predstavnik Boga na zemlji toliko interesuje onda i svaki smrtnik, sa manjim stepenom „odozgo“ garantovanog imuniteta, ima prava da zna na čemu je. Evo pokušaja da se na to  odgovori ukratko.

Prošlog meseca u Novom Sadu održana je izložba fotografija “Multietničke dimenzije – Južna Mađarska 1916 – 1920. godine”. S obzirom na tehologiju tog doba, fotografije koje je načinio entuzijastični seoski učitelj odlično su prikazale multietničnost i koegzistenciju različitosti na ovim prostorima. Ono čime je Vojvodina mogla da se podiči u prošlom veku, danas predstavlja škakljivo političko pitanje. Ovih dana, i dalje se vodi rasprava o vojvođanskom statutu.

(O androginima, dvopolcima, hermafroditima, travestitima, transseksualcima, transdženderima i eliti što pada pred njima)

U prvom delu ovog teksta Silvio B. je samo inspirator (lascivne) atmosfere u kojoj njegova zemlja živi zamajana seksom i skandalima, tako da valjda ni ne primeti da ju je i Slovenija pretekla po dohotku (per capita) i da „nosi fenjer" u Evropskoj uniji. Voljeni vođa se pobrinuo da nacija ima redovno i hleba i igara, a ako se ta dijeta dobro dozira, može dugo da potraje. Kada je sudbina Silvia B. već počela da postaje zamorna, izbio je novi skandal, pritom nema skandala u Italiji, a da nije povezan sa Silviom B. Doskorašnjeg predsednika regije Lacio, Pjera Maraca, uhvatili su karabinjeri, kako bi se to burdeljskim rečnikom prefinjeno reklo, „inflagranti" sa jednom osobom tansseksualne naravi. Lepo su sve snimili i ponudili predsedniku regije da za dobre pare dobije snimak kao jedini korisnik, inače ode dokumentacija na tržište, pa ko plati više. Od mafije do policije samo korak nas deli.

Uoči medijske prašine koju je digla Strategija za nacionalnu bezbednost, ali i situacija koju sam opisala u prethodnom komentaru, rasprave se vode danima. Svi su mnogo pametni i stručni, ministar odbrane i dalje izjavljuje „da je jednostrano i protivpravno proglašena nezavisnost Kosova i Metohije osnovna pretnja bezbednosti sa kojom se Srbija suočava”, sajtu Skupštine ne možete pristupiti – ima neki bag, hapse se vođe navijača ali ne zbog svog “profesionalnog” rada već zbog držanja oružja itd. U skupštinskoj raspravi o Strategiji bezbednosti, opozicija se uglavnom protivi odredbama koje se odnose na saradanju Srbije sa međunarodnim organizacijama, izgleda da je to trenutno gorući problem.

Ustavni sud Italije je 7. septembra proglasio tzv. Zakon Alfani protivustavnim. Tim zakonom trebalo je da premijer Berluskoni zajedno sa predsednikom države i dva predsednika domova Parlamenta, postanu sudski nedodirljivim dok mu traje mandat. Sem Silvija B. ni jedna od pomenutih osoba na funkciji nema nikakvih problema sa sudstvom, pa je jasno kako je zakon bio namenjen njemu. Odluka je do nekontrolisanog besa dovela je Silvia B. u trenutku kada je verovao da mu ama baš niko ništa ne može, jer su oba doma Parlamenta usvojila zakon, a predsednik države ga i overio potpisom. Prokletstvo demokratije je da uvek postoji način da se obuzda volja za moći.

Jutros sam čula da je Bris Taton, Francuz koji je došao u Srbiju da odgleda poslednju utakmicu u svom životu, preminuo u Kliničkom centru. Znam, mnogi će reći da je nasilje na fudbalskim utakmicama svuda u svetu normalna pojava. Meni se čini da je nasilje u svakodnevnici mladih Srba normalna pojava. Nadam se da će huligani koji su pretukli dvadesetsedmogodišnjeg Tatona imati nekih četrdesetak godina u zatvoru da dobro razmisle o tome da li je bilo koji fudbalski rezultat ili nacionalna pripadnost dovoljno važan razlog za oduzimanje jednog mladog života, a policija i vlast ove države da li je opravdano održavati militantne organizacije u životu kako bi se skupljali politički poeni kada je potrebno dokazivati nezadovoljstvo građana (kao u slučaju otcepljenja Kosova), pa makar po cenu tuđih života.