Kosa

Našla sam disk sa starim filmovima i jedno veče odlučila da gledam Kosu, brodvejsku predstavu i kultni film Miloša Formana, koji obrađuju tada relevantnu društvenu temu – klasne razlike i stavove prema vojnim intervencijama Amerike. Bar sam to ja tako shvatila. Sutradan, gledala sam jutarnju emisiju na B92 i videla kako dele karte za mjuzikl Kosa u Ateljeu 212. Glume naši najpoznatiji mladi glumci, a radnja se tiče modernih problema, protesta protiv sistemskih devijacija, vladavine kapitala i multikorporacijskih ratova. Naježila sam se kad sam čula, Kosa uvek ostavi veliki utisak na mene. Pokušala sam da dođem do karte, ali izgleda da je interesovanje preveliko. To je ostavilo još dublji utisak. Znači, ima nas. Ima nas koji smatramo da je kultura bitna, za razliku od vlasti koja je smanjenjem budžeta unizila pozorišta u Srbiji.

Meda ujeda

Pre nekoliko godina u našu malu zvezdarsku ulicu dolutalo je neko kuče. Odmah smo videli da je psihijatrijski slučaj. Sedelo je danima na ulici i nikome nije dopuštalo da prođe. Režalo je i ujedalo.

Gluvi telefoni

Svima se bar jednom desilo da u razgovoru sa nekim žele da ispadnu pametni, pa kad im sagovornik pomene neki čudan naziv oni samouvereno klimaju glavom, a pojma nemaju o čemu se radi. Mi smo u junu bili na nekom seminaru o plesu, pošto odnedavno pokušavamo da treniramo ovu disciplinu. Moj partner, inače i dobar drug, i ja, nismo baš preterano angažovani. Dok drugi u slobodno vreme skidaju pokrete sa youtube-a mi se nađemo da vežbamo pa završimo ispijajući kafu i tračareći. Elem, to što nismo angažovani nije nas sprečilo da odemo na seminar i infiltriramo se među ozbiljne plesače. Na seminaru smo se pravili upućeni u materiju, dok moj drug nije odlučio da se pravi pametan, na način koji sam pomenula u uvodu.

Naime, instruktor plesa je prišao mom drugu i rekao mu da će nas to veče posetiti Ministar turizma (podrazumevalo se Makedonije, pošto se seminar tu održavao). Moj drug je čuo drugačije – posetiće nas Niister Murizmo. Misleći da je to neki ozbiljan latino plesač klimnuo je glavom praveći se da je počastvovan ovom posetom, i došao sav srećan da nam saopšti da će nas posetiti Murizmo. Bili smo malo zbunjeni, a onda smo ga pitali ko je to. E tu smo već i njega pokolebali. Na kraju se ispostavilo da je to ipak Ministar turizma. Ovaj događaj me je podsetio na moje bebeće korake u novinarstvu, i sve dosadašnje ispale koje sam imala pokušavajući da glumim da sam ravnopravna među ljudima koji su eksperti u svojim oblastima. Zato sam ovo uvrstila u Ćoškarenje, da podsetim sebe, ali i druge, da je istina uvek najbolje rešenje.

Solidarnost u ružnoći

U žurbi sam pročitala vesti i krenula na posao. Usput, sinulo mi je da sam na papiru videla kako će se oporezivati zarade veće od 12 000 dinara. Pomislih da nisam dobro pročitala, da tu fali jedna nula. Mislim, šta je 12 000? Realno, ljudima koji primaju toliko treba dati socijalnu pomoć. Međutim, čim sam sledeći put prišla kompjuteru proverila sam ovu vest. Zaista je bila istinita!

Princeza na zrnu graška

Nekada se govorilo kako u „toj demokratskoj Americi“ Crnac nema šanse da uspe, osim u hip hopu i valjanju droge. Evo, uspeo je Obama. Ovih dana su se svi pozivali na rezultate rada Haškog tribunala, urednik Presa je čak napisao kolumnu u kojoj objašnjava da su naši „heroji“ dobili veće kazne od nacista na Nirnberškom suđenju. Da li su se ovi naši borili za otadžbinu, a nacisti su samo koljači? Zašto uvek mislimo da su drugi gori od nas, da smo mi čovečni i tolerantni a drugi se samo pretvaraju da jesu? Kada slušam ljude oko sebe imam utisak da je naša zemlja dobra princeza iz neke bajke a ostali su zla veštica koja se prerušava u još bolju i lepšu princezu. I sad treba dokazati ko je tu prava princeza. Kad bi to moglo nekim zrnom graška....

Fatamorgana

Ova depresivna kiša pada već danima. Mi koji zaboravljamo kišobran na svakom mestu na koje ga odložimo kupujemo kineske, jednokratne, jer više se isplati. Međutim, kada počne da duva košava oni su polukratni, odnosno, traju vam do prvog naleta vetra. Tako sam ja na putu od kuće do prodavnice ostala sa prividom kišobrana u rukama, izvrnutom kupolom koja ne služi ničemu. Ušavši u Super Vero, pazarila sam šta mi je trebalo i tada ugledala kišobrane. Pomislila sam da će ovi biti malo kvalitetniji. Nije da sam ekspert za kišobrane, ali ovi su nešto skuplji od uličnih, to mi je dovoljno.

Nevidljiva ručica, Elektroškarenje i Trofazna glupost

Svinje

Krenule smo do drugarice u Braće Jerković. Kada sam izašla iz kola, mislila sam da ću umreti, da je po sredi neka skrivena kamera – zapahnuo me je smrad kakav nisam osetila još od leta ’93-će u gradskom prevozu. Obe smo bile zgranute. Gde god da kreneš držiš dah. Dakle, smrad nije lokalizovan, on je svuda oko nas. Da li je to neko novo biološko oružje? Bolje da saznamo iz prve ruke. Kada smo pitale drugaricu koja tu živi o čemu se radi, ležerno je objasnila kako čovek tu drži neku farmu svinja, paralelno sa nizom zgrada. Kaže, žalile se komšije, ali ta farma je dugo na tom mestu i na njegovom je posedu tako da mu niko ništa ne može. Zapanjena ovim otkrićem, pričam priču o svinjogojstvu u urbanizovanim sredinama drugu, a on mi najopuštenije odgovara da to nije nimalo čudno, da njegova drugarica živi na Novom Beogradu pored neke farme svinja. Pa dobro ljudi, da li sam ja nenormalna što mi je ovo nenormalno? Kako je moguće da živimo u gradu, u takozvanoj balkanskoj metropoli, gde moramo da zatvaramo prozore zbog smrada domaćih životinja? Ubeđena sam da postoji neko rešenje, da svinje možeš gajiti na nekom drugom mestu, a ljude u gradu, pravom gradu.

Urbanosaurusi

Beograd je postao veliko gradilište. Odjednom se svuda nešto zida, kopa, buši. Krenete li određenim ulicama na posao, kolege mogu pomisliti da ste rvačica u blatu (ako se tako zove takmičarka ove dubokoumne sportske discipline).

Kada letite sa onima koji su najbolji u uslovima nepostojanja konkurencije, zapitate se kako izgleda kad se neko samoproklamuje najgorim, tj od koga uspevaju da budu gori ti „najbolji“. Da skratim uvod, oni su ionako najdosadniji delovi svake priče..

Račun za kulturu

Mirno nedeljno popodne. Staljam vodu da se greje i otrčavam do prodavnice da kupim minut pire (neki jednostavno nisu rodjeni za kuhinju).

Opšte je poznato da ako odete u bilo koju stranu zemlju, ne bi trebalo na srpskom da psujete kasirku dok joj se smeskate, jer postoji mogućnost da je sa ovih prostora. I da razume neki on naših jezika. To možete otkriti na više načina. Primera radi, pretpostavimo da ste vi i vaša drugarica ekstremno netalentovane za orijentaciju u prostoru i da lutate po užem centru Barselone satima. Zaustavljate dve sredovečne žene i piatate ih „Do you speak english?“ Kada odgovore sa ne, idete na drugi internacionalni tj gastarbajterski jezik. „Do you speak serbian?“ Odričan odgovor. Zahvaljujemo se i krećemo dalje. No, zaustavlja nas jedna od njih.“Ali govorimo hrvatski!“ E sad se razumemo.