Revnosniji čitaoci ove rubrike već su se navikli da ovde neće naći događaje, koje uslovno definišem kao „hardware“, za mene je to recimo početak ofanzive u Avganistanu, odlazak Majkla Džeksona ili pronalazak petog Mikelanđelovog autoportreta  – teme kojima se bave svi redom. Onaj „software“ za kojim tragam imalo je obraćanje predsednika Obame muslimanskom svetu. Međutim, kad sam pročitao u „Političkom žurnalu - Pogled“ (dodatak riječkog Novog lista) tekst Zlatka Dizdarevića o tom događaju, nisam imao izbora nego da od teme dignem ruke. Tog prokleto dobrog novinara nije uspela da korumpira čak ni aktuelna funkcija bosanskog ambasadora u Jordanu. Evo samo završne rečenice: „Ako je sve to što je kazao Obamina istinska politika, koju hoće da realizira – neka mu je Bog na pomoći. Ako je to što je onako lijepo zborio samo priča o principima, o ’snu koji ima’ – onda ništa“.

Barak Obama je 17. maja stekao diplomu honoris kauza na Notrdam (Notre Dame) univerzitetu u Indijani, za koji važi tvrdnja da je katoličkiji od Vatikana. Tu je po prvi put javno doživeo da mu uz hvale uslede zvižduci. Tako obično počinje. Vikali  su mu  „Doktor abortus“, prekidali ga dok je govorio. Predsednik univerziteta otac Dženkins, kao glavnu zaslugu naveo mu je „pobedu u bitci  protiv rasističkih predrasuda“. Koliko god je to tačno, činjenica je da Obama o rasizmu nije progovorio ni reči, ni ranije ni sada. Manje bezazleno događa se u Teksasu. Ta večno  buntovna američka država preti da postane njihovo Kosovo.

Američka autokompanija „Krajsler“, treći američki i deveti svetski proizvođač automobila, pokrenuće stečajni postupak pošto nije mogla da postigne dogovor sa kreditorima. Predsednik Obama objavio je da će korporacija biti obnovljena u saradnji sa italijanskim „Fijatom“, pod novim imenom „Nju krajsler“, odnosno „Novi Krajsler“.

"Pripisuju mi lucidno ludilo, a bez toga ne bi bilo PDL... Malo lud jesam, zaista... Sve vas proglašavam misionarima slobode" Tako je, trećeg dana osnivačkog kongresa PDL (Partito della Libertà – Partija naroda slobode), Berluskoni uz „standing ovation“ završio svoj „show“, na najvećem političkom spektaklu viđenom u današnjoj Evropi. Novoizabrani predsednik partije je milijarder, medijski mag, četvorostruki italijanski premijer, politički mađioničar, kompozitor kancona, plejboj, egocentrik, Cezar - kako ga sve češće krste, šarlatan – ako zatreba, i opaki protivnik, i kad treba i kad ne treba, ukratko - Silvio Berluskoni!

Kako je počeo Obama će, dakako uz mnogo važnije stvari, obezbediti sebi i trajno mesto u ovoj rubrici. Prvo je ostavio svoj otisak kad je razmontirao sramotu Gvantanama, pa doneo zakon o ukidanju materijalne neravnopravnosti žena, proširio prava besplatne medicinske zaštite za preko 4 miliona siromašne dece, započeo prijateljski dijalog sa Kinom... i 26. februara proklamovao budžet za 2010. godinu čiji ne naslov „Nova era odgovornosti“. Tim aktom postavljeni su temelji kraja ideologije „trickle down“ – bogaćenja bogatih, započete osamdesetih godina pod Reganom. Pokrenuta je nova era – radikalno, i prema tome veoma riskantno.

„2009. biće godina teža nego ijedna u našoj istoriji. Na njenom kraju ništa više neće biti kao što je bilo ranije“ - tako generalni direktor „Fiata“, Serđo Markione, ocenjuje nastale okolnosti. Torinska fabrika je jedan od najsolidnijih proizvođača automobila u svetu i, shodno tome, čini se da se usedelica “Zastava” nije ni tako loše udala.

Možda bi bilo korektnije pisati ovaj otisak/utisak tek na kraju juna 2009. kada Češka bude završila svoj mandat predsedavajućeg Evropske unije. Evo o čemu je reč: 1. januara 2009. ta zemlja preuzima na šest meseci “kormilo” EU, a osobenost je u tome što je to zemlja sa najantievropskijim predsednikom uopšte – Vaclavom Klausom. Na vlasti je istovremeno i partija desnog centra (ODS), čiji je on predsednik. Opet, kako je najavljeno, u 00:01 prvoga januara, kada češko predsedavanje formalno počinje, Prag će biti obasjan dva miliona evra vrednim vatrometom, kakav taj grad još nije video.

Komentar na svom blogu: “The conscience of a liberal” novoproglašeni nobelovac Pol Krugman je u rano jutro 13. oktobra počeo rečima koje su naslov ovoga teksta. Te “funny things” (smešne, vesele, luckaste stavri) zapravo su saznanje da je dobio ovogodišnju Nobelovu nagradu za ekonomiju, o čemu je smeo javno da govori tek nakon zvaničnog obnarodovanja, nekih desetak sati kasnije.

Ovaj tekst bi mogao da se smatra nastavkom komentara objavljenog jula ove godine u istoj rubrici i pod naslovom “Doviđenja u sledećoj krizi”. Valjda smo već dosadili čitaocima pišući o berzanskim krizama, njihovom sve učestalijem ponavljanju i uverenju da taj špekulantski kapitalizam ne može večito da traje. Jedni misle da mu je sada došao kraj. Evo šta kaže devedesettrogodišnji nobelovac Pol Samjuelson, koji je postao živi svedok i druge svetske krize: “Buš će biti zapisan kao najgori predsednik - njegov recept je đavolska gramzivost, olako zaduživanje, 'lassez fair' i beskonačno odsustvo savesti.”

Leto je na izmaku, ekonomiju trenutno ne potresa ni jedna nova ozbiljna kriza, pa je utisak, bar za mene, saznanje da nema velikog evropskog grada, koji nije u groznici «biciklizacije». Pogledajte najsvežije podatke: 29 miliona dvotočkaša u Italiji, 65 u Nemačkoj, 70 u Japanu, 100 u SAD i 450 miliona u Kini.

Nije reč ni o kakvom tehnološkom, nego berzanskom pronalasku. Dok pišem ovaj tekst cena barela nafte je 137,42 dolara. Bila je nedavno i 140, a logično je očekivati da će biti i 150, ili čak 200, do kraja godine. Dakle oko nafte je stvorena vešta i efikasna panika, čiji je smisao da se profitira što više.

Tim rečima koje znače “Slušajte ljudi”, Dragoljub Acković, naslovio je (1995.) svoju lepu, humanu i prisnu knjigu posvećenu Romima. Slušajte! Jer samo nedelju dana posle najveće ovogodišnje svetkovine romske, Đurđevdana, koji oni svojim jezikom zovu Upasomilai i kada je svako od njih dužan da se upita šta je uradio u svom životu, u Napulju, Rimu i Milanu zbili su se prvi pravi pogromi u ovom milenijumu.

Bili su izbori (13. i 14. aprila) u Italiji i na njima je ubedljivo poražena levica. To ne znači da je desnica pobedila, nego da je levica uništila samu sebe. Pritom je postalo jasno da dve partije koje su se plasirale daleko na vrhu, jesu suprotstavljene, ali više nisu ni levica, ni desnica. Ono što je bila uporna levica (4 komunističke partije, socijalisti, levi hrišćani   i zeleni) više objektivno ne postoje. Italija je danas jedina zemlja u Evropskoj uniji koji nema predstavnike decidirane levice u parlamentu.

Pitanje iz naslova bilo bi krajnje neumesno postaviti za trajanja Đovanija Paola II, prisnije zvanog po laičkom prezimenu Vojtiła. Papa Jozef Alojz Racinger, posvećen kao Benedetto XVI, međutim, nema tu harizmu i poverenje sveta. Ispitivanje javnog mnenja u Italiji pokazuje da je crkva među institucijama tek na petom mestu, posle finansijske policije koju tresu skandali korupcije. To je ono što Benedikta mora da tišti.

Tokom maja na evropskom tlu došlo je do neviđenih fuzija banaka - o tome na drugom mestu; Pol Volfovic je napustio mesto «guvernera» Svetske banke – događaj koji je obeležio kraj američkih neokona; u Poljskoj su oni blizanci, opasni «Bim i Bum», krenuli u rušenje svega što podseća na liberalni duh Solidarnosti; u Libanu se opet surovo ratuje... i u svem tom mi našli da pišemo o izgorelom jedrenjaku Cutty Sark.