S jedne strane svetle Terazije,
S druge mrak do Male Azije.
(Milovan Danojlić)

Da odmah odgovorim na pitanje iz naslova: Srbija je takođe svet, ali onaj Treći, koji se piše velikim slovom da se ne bi povredila njegova beznačajnost. Beograd je počeo da biva moderan u doba kada je bio glavni grad države od 20 miliona stanovnika. U njemu je bila koncentrisana uprava te evropske zemlje srednje veličine, a što je mnogo važnije i kompletan bankarski, spoljnotrgovinski i drugi profitabilni sistemi Jugoslavije. Tim parama građeni su Novi Beograd (kao federalni administrativni centar), „aerodrom u Surčinu, TV toranj na Avali“, prilazni putevi (Zagrebački „Vjesnik“ je sa dozom zavisti pisao kako „Beograd ima petlju“) naselja, ulice, upravne i poslovne zgrade. Ukratko - prosperitet. I što rekao Duško Radović: „Beograd je (bio) izuzetan, baš je (bio) zgodan, šta mu fali“. Rasla je s razlogom i zavist. „Trepča radi – Beograd se gradi“, samo je stihovano ono što su drugi u prozi, često žestokoj, govorili i pisali. A onda je jednog dana do večeri 1991. godine Beograd bacao cveće na tenkove, koji su iz njega pošli da centralizuju silom. Tu je početak kraja i te države i njenog glavnog grada.

Krajem maja je u Beču održan peti po redu sajam nekretnina "Real Vienna 2010." Sajam ima poseban osvrt na region centralne, jugoistočne i istočne Evrope i ovom prilikom razgovaramo sa Urošem Markovićem, partnerom u advokatskoj kancelariji Janković, Popović & Mitić, koji je  prisustvovao sajmu.

Kao i vama, i meni je zastala knedla u grlu kad sam pre neki dan čula da je sredovečni čovek silovao i ubio osmogodišnju devojčicu. Pred očima mi se pojavio taj krvavi prizor, i onaj prvobitni bes koji bi me naveo da, da je u tom trenutku osumnjičeni Mladen Ogulinac pored mene, uzmem bejzbolku i razbijem mu glavu. Ali, društvo se sa zločincima ne obračunava nasilno, jer je moralno iznad njih. Uostalom, nasilje rađa nasilje, a gde bi mu onda bio kraj? Ali postoje policija, sudovi i, na kraju, osuda javnosti. Kao kolektiv, sve češće reagujemo na ovakve strahote – počev od masovnog žaljenja ubijenog francuskog navijača, Brisa Tatona, do ove tragedije sa ubijenim detetom. Međutim, roditeljima ubijene devojčice naša raekcija neće vratiti dete. Pa ipak, ako ništa drugo, možemo da se trudimo da ovakve tragedije sprečimo, i da što intenzivnije pritiskamo vlast da se ozbiljnije počne baviti KAŽNJAVANJEM zločinaca.

Daleke 1916. godine David Llewelin Wark Griffith, snimio je kolosal pod imenom Intolerance (Netrpeljivost). Sažeo je istoriju suvislog ljudskog postojanja koje je neprekidno pratila netrpeljivost među njegovim jedinkama i grupama. Ako za 2600 godina, koliko Grifit pokriva, nije nestala netrpeljivost, naivno bi bilo verovati da je mogla da nestane za naredne 94 godine, koliko nas deli od filma. Poperovo shvatanje da je baš permanentan nedostatak pravde razlog da se za nju borimo, primenjivo je i na nedostatak tolerancije.

Krajem 2009. godine na svetu je bilo 43,3 miliona lica raseljenih usled sukoba i progona što predstavlja najveći broj od sredine devedesetih godina, kaže se u godišnjem Izveštaju o trendovima u svetu 2009. godine koji je danas objavio UNHCR. U isto vreme, broj izbeglica koje su se doborovoljno vratile u svoju domovinu na najnižem je nivou u poslednjih dvadeset godina.

Redovno godišnje zasedanje Bilderberg grupe, inače 58. po redu, održano je od 3. do 6. juna ove godine u luksuznom španskom letovalištu  Sitges (u hotelu Dolce Sitges) južno od Barselone. Teme razgovora bile su finansijka reforma na globalnom nivou, jačanje evra, bezbednost, sajber tehnologija, energija, Avganistan, svetski problemi vezani za hranu i EU –USA odnosi.

Nešto imam utisak da je Silvio B. - junak ovog feljtona, nekako kao i njegov kapitalizam: stalno propada, a sve više vlada. Evo neki dan je (13. juna) prvo skoknuo do Bugarske, da otkrije spomenik Garibaldiju u Sofiji, pa odatle odmah pravo u Tripoli da sa Gadafijem završi neke poslove. Reč je o puštanju na slobodu švajcarskog biznismena koji tamo čami u zatvoru, jer ga je šef Libijske Džamahirije ni krivog ni dužnog, zbog „reciprociteta“, pre nepune dve godine strpao u apsanu, ljut što su Švajcarci njegovog sina pritvorili kada je u Ženevi izmlatio nesrećnu i nedužnu sobaricu u hotelu. Sad se libijski gazda oladio pa rešio da vrati Švajcarca „ali jedino Berluskoniju i nikom drugom“. Lep politički poklon, nema šta. Inače, bugarski je premijer Bojko Borisov takođe želeo da napravi poklon svom životnom uzoru Silviu B. Biće da su bugarski protokolarci ipak napravili mali gaf. Naime, jedna polovina stanovnika Apenina zahuktava se da slavi 150 godina (dogodine) nastanka Italije i veliča Garibaldija kao osnivača, ali druga svaljuje na njegov račun (reč je o secesionistima sa severa - Lega Nord) drvlje i kamenje. Kao, bio je nasilnik, ubojica, probisvet, nije mogao da se skrasi pa je ubijao i po Južnoj Americi, sve zajedno izigravao je preteču komuniste Če Gevare... Silvio B. ume sve da iskoristi pa i tu nepromišljenost bugarskih prijatelja. Pretvorio je svečanost u kalambur, tako će se lakše razjasniti sa svojim koalicionim partnerima iz Lege Nord, koji nikako da ostvare san o razbijanju Italije i secesiji. Istoga dana, na primer, otvarana je jedna škola u Venetu i umesto italijanske himne hor je pevao „Va pensiero“, lepu Verdijevu ariju iz opere „Nabuko“, koju su Severnjaci prisvojili sebi kao himnu. Verdi je tu ariju namenio prognanim Jevrejima, a eto i Severnjaci se u Italiji osećaju kao Jevreji među Arapima.

Početak letnjih meseci iskorišćen je širom planete za “slučajno” (!?) plasiranje senzacionalne informacije. Reč je o Avganistanu – zemlji prebogatoj rezervama minerala, naročito litijuma. Prema istraživanjima, koje su američki geolozi radili godinama a pod “kišobranom” Ministarstva odbrane SAD – planine Hindukusa u Avganistanu obiluju rezervama litijuma, minerala koji se najviše koristi u automobilskoj industriji.

Nakon grčke krize, u Nemačkoj su sve učestaliji glasovi koji u javnost dopiru iz finansijskih ali i političkih krugova “o isplativosti ostanka jedne jake ekonomije, kakva je Nemačka, u Evrozoni”.

"Ovo što se događa je klasičan pljačkaški pohod!" - komenatarišu švajcarski bankari. "Skandal! Mi treba da platimo ceh njihove loše vođene finansijske politike! Od Nemačke do Francuske!" - dodaju prosečni građani male alpske države, poznate po izuzetnom kvalitetu čokolada i sireva, ali i satnih mehanizama.

Priča koja ovih dana kruži po restoranima Ciriškog jezera među bankarima, možda najbolje oslikava "švajcarsko shvatanje" problema koji poslednjih meseci učestalo "izbijaju na relaciji" Sjedinjene Američke Države/Evropska Unija i Švajcarska.